Delo

КРПТИКА П БПБЛПОГРАФиЈА 505 нублпке иознато, да је аотребно ире свега, ако се хоће неко село да огласп за бугарско, да се отнаже од грчкога владике и да ире(је нод уараву бугарске егзархије. Тек кад го буде може се у селу отворити бугарска школа и сељацп се могу зватн Бугарима" (стр. 34.—35.). Нека се поразмисли само, колико је овим нравима олакшано Бугарима савлађивати тешкоће, са којнма се имају да боре Срби, док дођу до нрава да огворе школе. А у солунском и битољском вилајету не нрнзнаје им се ни да се Србима зову, на ма шта чинили да до тог природног права дођу. Нод егзархију не могу, јер треба да изгубе своје народпо пме; натријаршија их одбпја, не хотећи им указивати номоћ, на коју има п права и дужност, а турска их власт систематскн гони. II зар то није јадан положај ? Писац се у овом рдељку жали на турску владу, што је издала наредбу, да се цркве, манастирп, црквена нмања и гробља не предају становнпштву, које се одриче од грчке патрпјаршпјеи прелази нод власт бугарске егзархије. „Остане ли у једном селу, пли у једној махали само једна кућа верна грчкој цркви, оставља се и црква са црквепим имањем и гробљем тој једној кући, а манастири се предају грчкпм владпкама, па ма у целој околини не било ни једног човека којц нрпзнаје власт грчке патрцјаршије“ (стр. 35.—36.). Да је ова жалба неоснована впди се по иримерима које смо наводили са црквама ио Кочану, Кратову, Тетову, Гостивару и т. д. Ми смо ово пснисали само зато, што писац овим неверним изношењем хоће да покаже, ка,ко ј.е сплна оугарска свест у Ма ћедонији, кад је кадра чак п оваким препрекама одолети. „Сваки зна, колако је бугарски народ (а тако исто п српски) везан за своје сеоеке или малске цркве и колико је Бугарка (а тако псто п Српкпња) привезана за гробље, где јој се налазе костп родитеља или сродника! Мучно је једном сељаку остављати ону цркву, за коју је, док се градпла носио дрва, песак, камење, и давао наре, у којој се молио целе десетпне година, која је сазидана на старом неком црквпшту, од целога села као светиња иоштованом! Бугарпн је (а тако псто и Србпн) силно иривезан како за своје огњиште, тако п за својуцркву, отказати се од њпх за њега је то ирави наполеоновски подвиг !* (стр. 36.) II доиста је тако. Писац је ово добро запазио и још боље псказао. Нама јесамо чудо, гнто он. који тако добро зна, како је прост свег везан за цркву п гробље, не нађе начина да сазна истнну о нрквама у Гостивару п Кратову, где се Србима не да ни у цркву, нп на гробље, па да тај сгидан Факт, као образован и племенпт човек, осуди! Изар се баш овим што је писац навео, не објашњује многа иојава и многн успех, којим се Бугарп попосе, а који су на нашуштету? Из наведених мало час примера впди се, да се егзархпјски иредставници тако исто понашају према нашим сународницпма у Маћедонијп, а нарочпто у скопском санџаку. Леп једоказ. којим се то потврђује. и поменути већ случај у Скопљу, где су потписали молбу за српеку школу многи грађани, који иначе признају егзархпју. У Сконљу пма доста кућа.