Delo

64 Д Е Л 0 свијем онако као и у пређашње вријеме. Опет се чу векање Ђинђувијино и Курсупова дерњава : «не по трбуву, ћаћо мој!и Опет је сутра дан Марта кривила слуге, а правдала њега ! И то је сад ишло редом сваког боговјетног вечера. А једном, око поноћи, (бјеше око Богојавњења), пробуди нас Курсуп, запомажући : — Погибе господар ! Тај нас глас није изненадио ни ражалостио Бог зна како. Потекосмо распитујући о појединостима. Пробо га, вели, ножем неки Арамбашић у крчми код «три круне.” Спорјечкали се њешто, па Ђукан ћушио Арамбашића, а овај њега ножем у бок. Донијели су га кући једва жива.... — Дакле, жив је ! викну тетка чисто незадовољна. Нађосмо око њега, осим Марте, њеколико њуди. На кревету бјеше бара крви. Ђукан је лежао на здравом боку, са заваљеном главом. Један од људи испираше му рану водом и ракијом. — Је ли при себи ? пита тетка вукући Марту на страну, — Ајао мени ! тужи жена... Убише га права, здрава! Ево сви ови свједоче да није крив ! — Бога ми, ми то не кажемо ! рече једно момче. — Ама је ли при себи ? понови тетка. — Ама како није ! одврати други. Није га прогризило, нпје му ни утробицу дохватио, — ни ђавола му ! А гледај како је гојан у боковима. Цијелу смо ноћ ировели поред рањеника. Људи су такође сједили и пили. Ђукан није хтио љекара, чего се лијечио ракијом с иоља, а вином изнутра. «Рљудаом је до иоловине нрољећа, па се брзо иојми и оснажи, те му се поврати и стари «жврм. Тога љета често сам с њим ишао изван града, њекад у лов, а њекад обилазећи род. И све његове баштине познадох сјем «горњих винограда”, а ту ме највпше жеља вукла. VIVI На Преображење, зором, Ђукан дође у наше дворпштв и стаде ме дозивати.