Delo

90 Д Е Л 0

•

Да, хтео је. Значајно: очева кућа, тамница, не учини му се сада тако много тесна ; биће да је иорасла док шуе био ту . .. Запалише јелку и Густав је седео за божићнпм столом уз сјаЈ божићних свећа међ обема старима, и мама се не умори, доносећи му најбоље, што је имала, а тата је з&мишљено повлачио дуге, дубоке димове из ново луле, коју му је донео син за Божић. Свакако је морало прилично горе пријати но из сгаре, чађаве луле тамо унутра на поличици, али шта ту нма да се говори, капетан као да је био задовољан. Кад отац и Густав беху легли. мати иотумара још мало по кући послом, уреди све и закључа јело у орман. Тад лагано сасвим лагано отвори густављева врата ... Још беше булан и погледа је зачуђено. — Мама ! — Хвала ти, Густаве, што си дошао ! Дуге и пусте биле су последњих година бадње вечери за тату и маму ... — Ја... сам често.... на вас мислио .. — Знам, Густаве. Јака је веза међ срцима родитеља и деце. Свет и људи и нови утисци морају је дуго глодати, док је раскину. Бог те благословио, Густаве ! Лака ти ноћ у старом дому ! Густав је дуго лежао будан. Збиља, шта ли сада раде они у друштву ? Ах, да, били се договорили, да се скупе код Јана Блона око неколико боца, овог досадног вечера, ког чак и у каФанама нема реда и разума. Око три часа у јутру оживе но кући. Од пете године није божићна служба грешила капетана Бјерка па и ове ће гсдине све из куће у цркву. Капетан узе свећу са свог ноћног стола и иође вратима од сале. — Куда ћеш, тата ? — Да нробудим Густава и да га иитам хоће ли с нама? — Немој... немој то да чиниш... Остави га нек спава ; а ја ћу да мислим као да би пристао, да је био будан ! Не бих могло чути да каже „нећу”. Каиетан опет оставп свећу, узе старичину руку и погледа јој у очи љубазно п озбиљно. —