Delo

ПРВИ КОРАЦИ 107 дужи он с неким сумњичењем и ве1|ОМ хладноћом у тону, пошто је на брзу руку прегледао Стрепетова. — Не, не! — журно одговори Стрепетов, нехотице трудећи се да говори онако исто тихо, као и овај елегантни младић и смегаећи се при номисли да га нуди да заложи имање. Мени је потробно да видим г. Гринбека.... Је ли могућно? С лица младића за обавештаје брзо одлете упитно-пријачни осмејак. Чисто љут на себе, што није одмах погодио молитеља, овај банчин младић доби усредсређено-оштар изглед и, на мах осетивши потребу посведочити своје елегантно остругане нокте, спусти очи на њих и напомену, мало развлачећи речи: — Мораћете причекати. Господин је управник сада у послу. Изволите ми дати своју походну карту. — Карту?... — дочека га питањем Стрепетов. Младић за обавештаје подиже на Стрепетова зачуђен поглед и удараше гласом још достојанственије: — Т'а да, управо то. Вашу походну карту! — Ја.... ја сам, видите, заборавио понети са собом карте! одговори Стрепетов, црвенећи нехотице, што му се омаче преко језика лаж и љутећи се што је заборавио постарати се за тако потребну у престоници ствар. — Може се, мислим, пријавити и тако... без карте? — не без ироније продужаваше, осећајући жељу да како било уједе младића: — свршени ђак свеучилишта, Стрепетов. Младић за обавештаје није се узалуд трудио да ггрепочиње манире оних елегантних зајмотражилаца, које пријављивати била му је дужност већ пуне три године. У одговор на Стрепетовљеву напомену он само деликатно слеже раменима, чисто чудећи се како има на свету и људи без походних карата, записа на листићу хартије презиме Стрепетовљево и проговори опет оним истим тихим гласом: — Ако Вам је по вољи сести. Ја ћу Вас пријавити кад господин управник буде слободан. — А хоће ли он брзо бити слободан? — То ја не могу предвидети! — снисходљиво смешећи се протепа младић за обавештаје. И очевидно и сувише задовољан својом вештином говорити с походиоцима, он оде од Стрепетова, грациозно прекре-