Delo

Д Е Л 0 110 погледе на врата. — Ја ћу вас пријавити, чим само буде могућно. — А када ће бити могућно ? — опоро упита Стрепетов. Дарнут овим овде необичним оштрим тоном немирнога молитеља, елегантни се младић за обавештаје, очевидно, уплаши, бојећи се да како не изиђе какав крупан разговор, који би нарушио иобожну тишину овога оштрога светилишта. Он одмах скочи са столице и, бацајући глупо-уплашене погледе на врата, на једанпут промени држање, проговоривши најуспокојљивијим тоном. Он ће со одмах уверити је ли господин управник у иослу. Ако не буде много заузет, он ће пријавити кад већ господин Стреиетов мора тако брзо да види г. управника, те не може да причека ни коју четврт часа. — Допустите ми да дознам каквог посла ради желите видети г. управника ? — заврши своја објашњења уплашени младић за обавештаје. — Дошао сам да тражим место ! — храбро проговори Стрепетов. — Место ? Овде ? II младић разрогачи очи на Стрепетова, чисто као на човека који тек што је умакао из луднице. — Јест, овде! — већ но с пређашњом храброшћу изусти Стрепетов. — Само ћете узалуд узнемиривати Ернеста Богдановића. 1а он је у таквом послу, у таквом послу ! — говорио је младић за обавештаје, исказујући у исто време на свом лицу најдубње сажањење према положају Ернеста Богдановића. — Колико јо мени познато у нас нема сада пиједнога празног ме< та. Ниједног ! — додаде, изговарајући : „ниједног!” с неким особитим задовоњством. — И, сем тога, морам Вас опоменути, госнодине Стрепетове, да је врло тешко ступити у наш завод. Многи траже ту част, н... П не могу доћи до те части ? — иодсмешљиво га прекидо Стрепетов. Јест... не могу. Треба имати врло солидних препорука. Л ш кад већ толико навањујете, пријавићу Вас, али, понављам, лалуду 1<0 1е узнемиривати г. управника. Не би ли било боње