Delo

374 Д Е ЛЈ)

Ја се поклоних. Стадох на исто мјесто до гођ не иође горе. Кад пође ја нетренимице гледах за њим као да очекивах да ће ме још звати. Он се пеЕвао уз степенице пут својих одаја. Тихо је пјевукао ону исту пјесму : — „Љубовнћ сн знаш ли сине Тн си Боснн перјаница." У мени се душа раздрагала. Глас и корак изгуби се, а ја још непомичан остадох на исто мјесто. — аШта си се замислио Беже?” викну ми неко иза леђа. — „Хајде болан да се огријеш. видиш да си се смрзнуо." Ја пођох. На басамацима од Двора опколише ме другови. — «Доклен сте били Беже ?» — обасуше ме пптањима. Ништа им не одговорих. Ћутећи и дрхтећи од зиме стигох у свој стан. Не чеках вечеру него одма легох, али не могох за дуго заспати. Још и у сну чух његове ријечи : — сгДрж Беже. — Ево како ти се бојим.” БапЈог