Delo

ОН Н ЈА 373 своје поглоде у њих. Гледам их, али но као приђе. Обхрвали ме други осјећаји. Срећан сам што их гледам. Ја сам им чувар : До њих нико не може доћи, нако проко мене мртва. Ох, да може сада погодитп шта се у мојој души збива, што ја мислим и осјећам .. Коњи су непрестано јурили. Он је бичем по каткад пуцкарао да нх још боље посоколи. Тнхо је пјевукао : — «Нема смрти без суђена дана.” —Више не чух. Учинн ми се као неки прекор и туга ми душу обузе. Као да и сада гледаше у дно душе моје, те ће ми викнути : — аБеже.” — „Заповиједајте Господару.” — (,Како бише се ова два горштака јуначки замијениди, да им удари ко из планпне ?м Ја се насменух и ућутах. Сиђосмо у поље цетинско. Коњи су брзали што су се ближе мјесту примицали. Чујаше се већ и лавеж паса из Банчких обора. Код цркве св. Јована, заустави мало коње. Диже се из кола скнде капу и прекрсти се. Устадох и ја. Прођосмо и Врбу. Указаше се пред нама два свнјетла реда цетинских Фењера. Уљегосмо у пјацу. Пред сваком кућом стајаше неко на врати, као да некога с нестрплењем очекиваху. Коњи лете. Пред кућом Рускога Посланства стоји гомила народа. Кад прођосмо поред њега чух лпјепо : — „Већ је вријеме... хвала св. Богородици... ко је шњим ?• Кола стадоше. Били смо пред Двор. На Дворској капији нађосмо искупљене перјанике. Он хнтро скочи из кола. Ја за њим уз басамаке У портик скидох му смрзнуту цераду. Он се к мени окрену и рече : — „Јеси ли се смрзнуо јадно латинче?® — «Није ми баш најтоплије Господару,” одговорих му. Погледа ме благо. — „Хајде Беже, пресвуци се и огрнј се. Вечерас си слободан од дежурања, и нека те Хамза одмијени.” —