Delo

аДопро је !•> И уђе човек осредњих година, прилично висок и крупних костију. По оделу и иначе судио сам, да ће бити занатлија. Понудио сам му столицу, но он затресе главом и стаде сасвим близу преда ме. Сад сам му боље загледао у лице, па ми се учинило, да је тај човек или мало час плакао, или ће се овај мах заплакати. „Дошао сам да ми номогнете,” каже. «Овако више не могу живети, па бар од кога. него од жене. Срамота је већ иред Богом и пред људима а после нисам баш ни ја во. .. Ево видите .. ” Он откопча кошуљу и показа ми модро-црвену масницу, која је ишла дуж целих груди. «Па онда овде... па по прстима. Да вам покажем раме, ви би се згранили, могу се заклети да је надувено. То није шала, све с оклагијом, па још каквом оклагијом. Дебела, од буковине, дао сам за њу на вашару 50 новчића. Ко велим, нек је што јача, боље је. Кад падне по мени, ко да није дрво, но гвожђе. Ух.. ” Чекао је по свој прилици да ја сад рекнем неку, но ја занемио. Мало после настави : «И сама види да је већ много, па ми каже : «ама шта стојиш ко закован зар не видиш да ћу те убити ? Бежи !* А где ћу да бежим из моје куће, зар по комшилуку ! Стегао сам срце, па мислим у себи : нека ме и убије, не бегам. И нисам бегао ; ал сад је ваљда доста. Нешто морам учинити.” И опет мало застаде, иа нродужи : «Док се она нешто забавила у кујни, ја се обучем па у варошку кућу. Та да! Ко велим ко ће да помогне, ако не господа ?! За кога се и купи свака три месеца пореза, ако не за њих ? Градоначелника познајем од детињства. Кажем му све по реду, покажем масницу као и вами, а он само што се не заплака. Мал, мал, па тек учини: „ух, ух ух.и Баш се видело да ме је од срца сажалио. Само дабогме нисам се ни мадо ухаснио. Каже : пријатељу то је чудна ствар... Да ти жену ггритворимо на дан два, коме срамота но теби, да је осудимо на глобу, ко ће ту глобу платити но ти ?