Delo

ПРВИ КОРАЦН 499 врата суседне собе допираше громки, пун ниских нота, женски глас. — Али, Коврова баш дуго муштра грешму Риму ! — про говори, најпосле, домаћица која је седела за самоваром , мршава иостарија девојка у црној кашмирској ха.вини, са живим, хитленим сивим очима, које ожнвљаваху њено паметно, покретно милокрвно лице, опточено косом ггеиељаве боје, глатко назад зачешљаном. — Почекајте, колега, показаће она свима! — напомену, значајно осмехујући се, млад лекар у новом војничком мундиру, иружајући руку с празном чашом. — Данас је Надежда Васи.вевна расположена да чита вакеле Баш се у том тренутку врата отворише , н у собу брзо уђе Коврова, висока, круина црнка циганског типа , са замршеним и по челу растуреним коврџицама црне бујне косе Она је била доста далеко од прве младости. у годинама које се деликатно одређују речима „около тридесет.и али њено нервно, изражајно лице, пуно духа и живота, са сјајним очима, још је чувало трагове негдашње милокрвности и, оживљено сада, чинило се младолико. Уз пркос. раскрупњалог струка који је почео дебљати, она жустро приђе столу, плаховито се епусти на столицу и чисто продужујући црекинути разговор, узвикну , обраћајући се домаћици : — Сами сте криви. Сами. сами, сами! — Ко ? Зашто ? — запита с осмехом Ввњецка. прегиљући се врло мало напред својим гипким, елегантним стасом. — И ти, Веро, и Рима, и све ви ! — продужаваше Коврова истим узбуђеним гласом, премећући својим дугим , танким. мало дрхтавим прстима бели постолњак. — Младост своју, најбоље године, упропастили над књигама, ради науке, бежали од људи, из начела, гушили у себп жеђ за жпвотом , и ето сад... Опа застаде за часак и стрељајући својим црним. немирним блеском запаљеним очима Вењецку и приружну поредВењецке девојку, година такође „около тридесет ,” неочекивано запита: