Delo

Н К И М А Р И 47 Он се понова намршти и окрену главу на страну. — Сине, ево Жарка — рећи ће мати. Бошко нп да чује. — Јесп ли тамо пошао ? — упитаће ага младога кмста. — Тамо — одговори Жарко тихо. — Учини све како ти рекох. — Учинићу. Ага се осврте Бошку: -- Ето, тај ће спасти оне нево.тшике. Бошко не окрете главе. Млади кмет сав иорумени и задрхта. — Хоћеш ли срце из недара ?! — рече он, па обема рукама разгрну хаљину на прсима. Бошко погледа кмета испод ока. Жарку јурну крв у лице, и док Бошко, држећи мало погнуту главу, премишљаше, он одмахну два и три пут главом и јетким гласом рече: — Уверићеш се ! .. Збогом !... Млади кмет оде. Бошко нодиже главу, набра повије, подави уснице и отпрати кмета оштрим погледом. * * * Тоска, Бошко и мати му одоше у хан. Одморише се и вечераше. Кад би ио вечери, један човек изазва агу на само, и рече му шапатом : — Готово је ! — Је ли сигурно? упитаће га ага — Пе брини! — Колико вас је ? — Тројица. — Где је чамац ? — Према ади. — Добро ! — рече, ага, и врати се у одају. На један час доцније, ага Тоска Бошко и Станица беху на савској обали.