Delo

92 Д Е Л 0

чије се дубине разлегаху јаки сурови звуци 1аг^о десете Ветховенове сонате, добро нознате Стрепетову по свирању материну, п веома изненађен, што је застао знатнога иетроградског чиновника да се занпма музиком, застаде на отвореним вратима, са спремним нрепоручним нисмом. Слушајући разго ветно, вештачко свирање, он гледаше у широка, мало нагнута леђа овога омаленог крутул,авог господина у мрко-сивом кратком жакету; у кратко ошишану, чврсто усађену округлу главу с цриом косом, малко прошараном сребрнастим власима; у црвенкасти, меснати потиљак, обаиет крутим правим колиром беспрекорне белине, трудећи се да себи замисли: какво ли мора бити лице у овога музпчара-бирократа, који тако лепо свира Бетховена. «Јама 1НО је пуно израза и интелигентно. И јамачно ће ми он брзо израдити место, кад му ја искрено објасним све прилике!” — одлучи младић и, прикупивши храбрости, пређе праг од кабинета. Свирање трајаше и даље. Чирков, занесен музиком, није се окретао, и Стрепетов, чекајући крај сонате, радозналим погледом разматраше кабинет, који нимало није личио на она бирократска светилишта, која је младић себи замишљао по разним онисима и по оном обрасцу који је видео једном приликом у кабинету губернаторову. Импозантни, мрке боје ормани, који запремаху већи део собе, били су пуни књига; бисте Волтера, Русоа, Хумболта, Шекспира и Гетеа, неколико слика, велики орман напуњен старинама — лончићима вазама, оруђем од меди и бронзе, старинско оружје и збирка убруса, старих везова, извешана ио зиду, вслики иисаћи сто на средини, диван, неколико наслоњача провучених мрким саФијаном, и клавир у крајњем углу такав је био намештај ове велико, светле, особито пажљиво успремљене собе и пре налик на кабинет каквога ученог дилетанта или доктора, него на место административних послова воликога чиновника. II. Шта ви чините? Тако ћете још дуго чекати! — шапну над < амим ухом Стрепетовљевим гиздава собарица, која се указа иза њега.