Delo

П Р В И К 0 Р А Ц II РОМАН ЈС ЈА. ј^ТАЊУКОВИЋА Г«ЛАВА XVI I Сутрадан у јутру Рима се Михајловна сети синоћних сањарија с осећањем тешкога стида и с оном девичанском одвратношћу, која је властита врло страсним, уздржљнвим природама женским. Како је могла допустити да овладају њом, па и за кратко време, таквн ниски снови? Кде је био разум и воља? Зар је „круна стварања," у истини, таква животиња, да не може увек изићи на крај ни са својим инстинктима? Ова је мисао увек и сувише бунила њену душу. Морално јој осећање није хтело да призна део истине у таквом мњењу^ К0је је вРло увредљиво за женску невиност, и ако је, с друге стране, она, као будући лекар, и поимала да се чак и у идеалној „круни стварања“ треба рачунатн са „животињоми. Али рачунати се не значи признавати га за победиоца! Не, не! Синоћна је глупост само тренутна слабост и ништа вшне, и сва је кривица до ње саме. Зашто је она себи допустила да мисли о Стрепетову? Ништа слично неће јој се више догодити, и неће је овај „деран“ нагонити да доживи још који сличан тренутак стида и презирања себе саме. Тако је размишљала Рима Михајловна, журно, по обичају, облачећи се. Само јој бујна коса одузимаше много времена. Дело XIV 7