Delo

98 Д Е Л 0 Она се давно већ канила да је подсече, али се... ннје одлучивала. А коса јој је била и сувише лепа, и уро^ена женска кокетност не допушташе јој да стави руке на њу. Седела је пред огледалом за тоалету, мала, мршава, у рекли, белој као снег, с читавом шумом од расплетене косе која јој допираше до колена, и сплетала је брзим покретима својих малих руку. Лице јој беше суморно, бледо, уморено, и данас се чињаше старолико. Велике јој црне очи гледаху укочено и оштро. Она је подсећала својим изгледом на монахињу покајницу. чија је чистота помпсли изненадно била поремећена ђавољим кушањем. У те је часове она осећала према нехотичном проузроковачу њене јучерашње безопроштајне, како је сама пресудила, слабости — досадно, готово непријатељско, осећање. „Ако стане често долазити, треба га одбити!“ — одлучи за се девојка, али се одмах затим појави питање: „Како то да се учини? И зашто, управо говорећи, да одгони тога младића, самохраног, скромног, деликатног? Због његовог одушевљено побожног понашања према њој, понашања које нема ни сенке од какве наметљивости?“ И Рима се Михајловна одмах ублажавала, осетивши нехотично сажаљење према Стрепетову. Вређати јаднога младића, свакојако, не би требало... Чешљање се доврши. Рима се Михајловна огледа у огледалу, и у њему се види тих, тужан осмех. ЕВено се лице чини девојци тако ружно, прецветало, старо! „И шта је он нашао лепо на таквој баби, ако сам му се одиста ја допала?“ — помисли она И ту прошапта, окрећући лице: — Рлупи младић! При свем том, њу за неко време обузе неко неодређено пријатно осећање. Она још више пожали „јаднога младића“ и изиђе у гостинску собу. Тамо је седела за самоваром, очекујући своју љубимицу, Надежда Васиљевна. Другарице се ћутећи пољубише. Коврова, по обичају, промотри своју Риму дугим, љубавним погледом и, пружајући јој шољу, упита: — Надам се, данас ћеш се, Рима, одмарати? Лице ти није баш најбоље.