Delo

први корацп

101 милокрвна весела и чила, у свом црном „визитном“ оделу, с докторским знаком на прсима појави се на вратима, поправЈвајући своју пепељаву косу. — Јеси ли одавно с дежурства? Нисмо нн чуле кад си се вратила. — Од куд и да чујете, кад сте се тако ватрено преппрале! Ја сам стигла и да се преобучем, за визите, ијошстигла да чујем један део вашега разговора. Она се ижљуби с пријатељицама, седе за сто и продужи, показујући главом на Риму: — Она је дакле неумољива ? А ја се не бих премишљала да пођем за Стрепетова уз пркос разлици у годинама, кад би му пало на ум да се у мене заљубп! Без шале, пошла бих! Он је тако леп, искрен, симпатпчан. тај кудрави наивни младић. И рекла бих да је мекога. мирног карактера. У мојим би рукама он бно покоран, примеран муж. Само се у мене, на жалост, такви безазлени, мекани младићи не заљубљују! додаде смејући се, Вењецка. — Ја нисам тако идеална као Рима , и имам несрећу да се више допадам људима у годинама. — И да им се понекад подсмеваш ? — уметну Коврова. — То кадшто разгаљује. Зашто и да се не нашалим, кад каквом педесетогодншњем господину, на форму нашега старијег доктора, падне на ум да се размеће осећањима и да лојани очима. Такве лудаке и проматрати је занимљиво, а није штета ни проучавати их. Али, одговарајте на моје питање, господо судије! Каквог си ти мњења Рима, о будућој срећи мужа и жене, кад је мефу њима седамнаест година разлике ? — Треба знатп какви су људи. — А зашто тп питаш ? Ваљда се ниси заљубпла у ка квог човека „друге младости“ ? То је сада , веле , у вас по моди ? — упита Коврова. — Ја да се за-љу-биз! ? — отеже Вењецка. — И при овим речима она охоло усправи главу и презриво зашкиљи очима. Овај је гест лепо стајао докторци, дајући њеном нервном покретном лицу изазивачки, задорпчки изглед. — Од тога ме је Бог сачувао! Ја не спадам у слатко-киселе природе и не подносим заљубљеничку атмосферу.