Delo

102

д е љ о — Их какво је у тебе самољубље! Одмах главу на више Г А у Москви, сећаш ли се ? била си залудела као ћурка. — То је било у рано пролеће мога живота. Од тога сам доба, надам се, постала паметнија и немам ни најмање воље понављати глупости из шеснаесте године. Залу^ивати се, како ти велиш, па да на крају крајева, останем на цедилу — хвала лепо! Мој темпераменат7 хвала Богу, није такав! — Та не лажи противу себе, Веро!,.. ускипе Коврова Глете, молим Вас, чиме хоће да се похвали! Не може да се заљуби!? Ти, дакле, ниси жена, већ нека наказа! — Е па не могу, драга моја; иначе, јамачно бпх се одавно заљубила. Можда, уосталом, још нисам срела онога, који би ме нагнао да заглупим од љубави, а можда сам и заиста наказа. — Просто у теби станује некакав ђаво! Ти би хтела човека необичног, који би ти пао пред ноге?.., Самољубље је у тебе ђавоље!.. — Али немој грдити и не прекидај ме , ако хоћеш да знаш какав сам занимљив разговор имала јуче. И, уз то, разговор по твом укусу... као у роману! — додаде са задовољним осмехом докторка, лукаво жмирећи очима — Е па де де, причај. Али пре но што би почела, Вера Александровна узе неколико гутљаја чаја и прегледа не знам зашто своје лепе руке с танким, дугим прстима и беспрекорннм ноктима, чисто желећи показати да оно што ће причати њу не узбуњује много, премда су узбуђено лице н особити сјај њених очију говорили протнвно. —- Дакле слушајте, — поче она мало дрхтавим гласом: — седпм ја јуче као дежурна после ручка и читам „ИЈ8СЈр1е“ Пола Бурже, — кад неко: „куц, куц !“ и улази. . ко бисте мислили? Ни по што не можете погодитн!... Улази .. Черник! Је ли, Рима, да се имало чему зачудитн ? Медицннска величина, увек послени Андрија Ивановић, чији су часови сви распоређени, и на једанпут дању ,. сам главом код мене у дежурној соби! — Мени се одавно учинило да му се ти допадаш, Веро! — изусти Рима Михајловна- — Иначе како да се објасни што