Delo

110 Д Е Л 0 декојцн „која је нарушила мир његова живота“ појединости своје „хроничне болести“ и да јој понуди ризиковати да се уда за таквога неугледнога старца, „као што је Ваш покорни слуга.“ — „Истина, изгледа на њен пристанак мало је тако до пет од сто — додаде он, смејући се, — али се при свем том треба постарати те свршити ову ствар једном за свагда, не варати се празним илузијама и не тражити нов стан у академији. — „Како мислите, колега ? Треба се постарати?“ — „А зашто, велим не огледати? Та Ви, надам се, на случај одбијања нећете пастн у очајање и нећете се убити? додадох ја с осмехом. — То је за Вас. ја мислим, као гусану кад изиђе из воде. Ви сте, сећате се, говорили да од љубави само луде силазе с ума, а паметни се људи брзо утеше ? Наћи ћете, то јест, за проматрање други занимљив субјекат, и кроз недељу, највише две, бићете сасвим излечени од „непријатне болестн.и — Их, каква си ти, Веро! Не можеш а да не прококетујеш п не пецнеш човека! — уметну Коврова. — Шта да чиним! Не могох се уздржати, а да не пецнем. И, најпосле, једило ме, што Черник све то чисто из комендије говори. — А ти би хтела исповест ватрене врсте ? А ко се хвално да не може поднети „љубавну атмосФеру“ ? — напомену Коврова. Е де, де, причај даље, лукава докторко, до чега сте докомендијали ? — У одговор на моје речи Черник се стаде смејати. Имате, вели, колега, право; разуме се, нећу се убити, нити се утопити па ни доћп у очајање, али ће ми ипак зато нешто недостајатп. До сада ја нисам имао такав хронпчан напад нити сам правио стихове. Дешавало се, велн да је било „лакпх запаљењаи, али су брзо пролазила, и ја нисам мислио кварити самоћу свога кабинета. А ево сад... ова ми је самоћа досадна. И мени се чини да никакав други субјекат, па како бно занимљнв, не може заменити мога занимљивог субјекта. ” — „А зар је он баш тако интересан ?“ — „Веома“ — велн. — „И млад ?“ — „Ваншх година, колега!“ — „Онда је дакле, стара девојка. Ја имам двадесет седам и по.“ — „Али зато ја имам четрдесет пет. Опет је седамнаест година разлике- Је