Delo

1 12 Д Е .1 0 тога, нећу се убити, нећу се отровати нити удавити па ни предавања нећу прекидати, јер су ти случајн врло обични“... Затим Черник пола у шали рече да ће жена његова бити господар а он њен покорни слуга, као што и приличи мужу у годинама. Нема опасности ни са стране .,проучавања за. нпмљивих субјеката*1. — „Прво немам кад, а друго нећу ни хтети, кад буде крај мене овај „најзанимљивији субјекат на свету.“ Најпосле, ни године, колега, нису такве, да се траже „пустоловине,“ како Ви напомињете.“ —■ Он поћута, па додаде, „ради потпуности карактеристпке,“ да он није зао човек и да у свом веку није учинио никакве озбиљне пакости , за коју би његова жена могла поцрвенетп. — „0 том не може бити ни сумње!“ — узвикнух ја. Черник заћута и узе чупкати браду, пушећи цигару, као да ништа није ни било. Ћутах и ја, погледајући крадом у њега. Он ми се учпни сада интереснијн но што је био пређе, и ја осећах самољубно задовољство бити љубљена овим човеком, н ако и не имађах према њему љубавних осећања. Срце је моје куцало мирно, али ми се Чернпк допадао. „Удавати се или не удаватп се ?“ — питах себе и одлуке не беше. Тако, прођоше два три минута незгоднога ћутања. „Тако, дакле, колега, одобравате лп да учинпм предлог?“ — упита Черник и додаде:— „Вн сте се, држим, досетилп о ком сам ја говорпо и кога ради сам долазио на Ваше жур-фиксе?“— „Ради кога ?“—упитах и поцрвенех. Он се осмехну. махну главом и прозбори са шаљивим прекором: „О како сте Вн недосетљпви! Вп.баш хоћете над свакоз! јотом тачка да се удари. Е па изволите, велн, учинићу. Вас ради, колега, једино Вас ради, поштована госшфице; предлажем Вам да ризикујете бити мојом женом. Шта ћете Вп рећи на то ? Разуме се: не ?“ — журно додаде он, гледајући ми право у очи. „А може бнти и да!“— омаче ми се некако неочекивано. Черник дође ван себе. Видело се да нпје очекивао такав одговор п упита: да се ја не шалим ? Ја му рекох са свим савесно да, п ако сам према њему расположена, ипак нисам у њ заљубљена, захвалих му за част коју ми чнни и замолих га, да ми да времена да се промислим. — А он ? — нестрпељиво запита Коврова.