Delo

142 Д Е Л 0 0 покрету нишкога краја казивао мн је Неша Качамаковић, трговад нз Алексинда, који је родом из Каменице, ово: „Пребегао сам у Србију онда, кад је горела Каменица. То је било 1841. године. Мени је тада могло бити око 20 година, а већ. сам носно оружје. „У Каменпди је тада живео неки Милоје (презнмена се не сећа.) Бавио се трговином, и не знам што Турцц су га звали Каиетан Милоје1). Носио се Турски, врло богато. Јахао је увек на хату. Два момка јахала би пред љим, а два за њим. „Тај Мнлоје био је са мојим оцем Николом Качамаком ортак у трговини. „Још ире тога био је у договору са кнезом Милошем, да днгне народ на Турке. „Године 1841. баш око Ускрса, диже се буна; „Мој је отац тада бно опасно болестан. „Наша нишки видећи да се народ комеша, поче слати људе Милоју, да питају шта је то. Милоје место да им одговара, затворп их У кулу. „Долази Милоје те мп обилази оца, иа му то прича. Отац му каже да греши што тако чннп, већ треба да шаље место једног пет својих људц, који ће Турке разуверавати о његовом знању за покрет, да бп себе сачувао за боље прилике. Милоје је тада одговарао. „„Себе не жалим, а боље прилике не тражим!“ Најносле Турцп ударе од Ннша. Народ остави села иа стане бежати право срнској граници. Мој је отац онако болестан јахао, а мп смо га придржавали п тако спасли. „Кад се Турци примакоше, народ развали плот, на пређе на српску страну. Турци покушају, да и сами пређу границу и пођу на народ, тражећп своју рају, алн нм срнски буљубаша одговорп: „„Ваша јерајатамо овамо нема раје, овамо је слободни народ срнски.“ „Турци се врате, запале Каменпцу, која сва изгорн. „Милоје ннје хтео бежатп, већ оста у Каменици затворивши се у кули, па је кроз мазгале пуцао на Турке, док га једно турско зрно није кроз мазгалу згодило. „Ире но што је но Милоја настала оиасност, један од рођака му беше му довео хата, да на њему умакне. Ну Милоје не хте бежати , да му народ не би приговарао, већ ногибе. „Доцнпје су Турци одобрплн народу, да се врати, да обере берићете и да поново гради левине.“ 1) Чуо сам да то капетанско звање значи у Турака и исмевање. За отреситије Србе веле да су говорпли : „ђаур-капетан“, „Срб.-капетан“.