Delo

Д Е Л 0 146 0 осдобођењу Бласотинца прича К. Стојановнћ ово: У почетку зиме 1877. год. чули смо за велику борбу пзмеђу Русије и Турске. — Турди су са породицама; из Вндина, Лом-Паланке, СоФије, Нирота и других места бежали иреко Власотпнца за Врање и даље. Видећи да су Турци у незгоди, и да п српска војска напредује, ми Власотинчанн устанемо на оружје 10. децембра. — Турски чиновннцн. који су у Власотинцу становали одмах побегну у Врање. 11. децембра заробисмо 180 Турака и узесмо им оружје. —Тог истог дана дође и Коле Рагииб, и све нас наоружане нађе. Колу са друговима одредимо стан у кући иок. Стојидка Борнодолца. Око вароши смо били поставплн страже, које нам јавише да Турци долазе. Кад Коле чу за долазак Турака, одмах са друговима седне на коња н нобегне из Власотпнца. Власотинчани пак, међу којима сам и сам био изађу пред Турке, покоре их, огму им оружје и мунпцију и похапсе оне које похваташе. 12. децембра опет смо ималп борбу са Турцнма код Орашачког Моста и победили смо их. 14. децембра борили смо се код Козарачке Чуке са редовном војском турском, где одржасмо исту победу. Заробили смо 26 низама, одузели смо им оружје и муницнју п повезане их дотерасмо у Власотинце. 16. децембра борили смо се на Косовици, више Грделице. II ту смо одржалп победу. 19. децембра, био је по нас опак дан. Договорилп смо се били са Лесковчанпма — устаницпма, да пођу од Ораовице и да ударе на Грде лицу, а ми да ударимо од Косовице и да Турке нобедимо. Ну Лесковчани нас нздадоше. 19. децембар беше у понедеоник. Ја сам био четовођа власотиначки иођем са народом и ударпм на Турке. Борба је трајала од јутра па до два часа по подне. Лесковчана нема, па нема! Ми се тукосмо самн док беше муниције. Кад нам муниције неста Турцп пас разбише. Њих је било преко 4000, а нас свега 1200 устанпка, од којих је само 400 имало пушака, а остали су бпли наоружани моткама, секпрама, јатаганима и т. д. У овој борбн пало је на нашоЈ страни 49 мртвих п обашка рањених. Између осталих тога је дана погинуо мој отац Стојан Стојилковић и рођени му брат, мој стриц Јова Стојилковић. Мој отац и брат му Јова овако су говорплн народу дижући га против Турака: - Устанимо са свима синовима својим, јер ће народ само тако поћи, лко и нас пред собом види. Устанимо, да довршимо оно, за што је наш покојни рођени брат Ђока Стојилковић на нишким вешалпма, пред Садразамом, мученичкп душу испустио ! Напред, браћо, за слободу устајемо: Они изгибоше на Косовнци, а ми њихов посао настависмо.