Delo

САОПШТАВА ИХ И НАМЕЊУЈЕ РОДИТЕЊИМА. СРЕТЕН 7. Опасно залагивање. Мали Влада беше само повећи несгашко, иначе је био добро детс; али, његови родитељи нису били добри васпитачи. Кад год би мада Влада у своме несташтву пао и туцнуо главицом о какав камен, па стао запевати, матн би његова дојурила сва прес.трављена, чучнула бн поред њега и иитала би га уздркталпм гласом , шта је било. Кад би дознала шта му је и уверила се да нема опасностн, главна, јо.ј је брига била утишати овог малог несташка да не илаче, „да се не кида“, те да му не би шкодило. Како јој је једина брига била да дете што пре престане плакати, није много бирала средства за утишавање — а, право да кажемо, није ни умела чинити избора у томе. Уместо да упозори дете на његову непажњу обично је опа тада стала бацати кривицу на камен, на којн се оно спотакло, или о којп се ударило, грдила би тај камен п тукла га. — Чекај ти, гадни камену ! — говорпла је она. Ти, шго сп мога Владицу оборио, да дете разбпје главу !... Је ли, сине, јеси ли се на овај камен сиотакао ? — На тај, на тај ! — одговарало је дете кроз плач, и показивало камеп о који је запело ногом те пало. — Овај, је ли ? Чекај тп, сине, сад ћу ја њега научиги памети, па да он не дира други пут моје дете ни крнво ни дужно !... А!... А!... П мати је допосила дрво п тукла камен. Уз то је још често додавала, само да би дечју пажњу одвратнла што више од догађаја и бола: — Је ли, сине ? Је л’ да ти ннси нпшта учинио камеиу, он те закачио за ногу те си пао ?