Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 149 — Јесте... Нисам ништа... гласио је неодређен и развучен одговор детињи. — Неваљалац један !... А !.. А !... Кад се дете поново спремало да ударп у запевку , отпочнњала је иста процедура п са оним каменом о којн је дете туцнуло главом. Мати је тукда камен п руком, без дрвета, а по том се нретварала као да је и њу повредпо тај зликовац камен, па је на разпе компчне начине исказпвала своју уображену љутњу на камен. То је тако трајало све дотле, док се дете нпје умирило, или чак док није стало и да се смеје. Матери је у овом начину васпитавања ревносно помагао п отац дететов. Кад је овај мали несташко пентрајући се по столицама пао п стао плакати, прнскакао бн му отац у помоћ, стао грдити столицу, додавао би детету прут и учио га како да бије ту неваљалицу столпцу. Дете је тукдо столицу и престаЈало плакати, а отац је бно срећан, што је тако лако залагало дете. Кад год бн мати умпвада Владу по лицу, никад није прошло без плача. Уместо да .је она тада сломнла његово јогунство, рекав му уз то да се ц он мора умиватп као н сви остали, уместо да га је упозорила на то да више пази на чистоту па ће ређе бити умиван —• уместо свега тога мати је Владу често залагивала тиме, што је за прљавштину његову бацада кривнцу на сиротог Рундова. — Гле, ти, молпм тс, — говорила је она — како је оно кучиште опет испрљало по лпцу мога Владу !... Али, чекај, добиће он већзато!... Тада је мали Влада погледао кроз сузе на Рундова, па чим га је мати обрисала и пустила, тражио је штап и отпочпњао хајку за псом. Другом приликом неумешна ова васпитачица бацала је кривицу за извесну непријатност свог детета на мацу, трећом ириликом на коку, н тако редом. И увек по том следовало је гоњење уображенога кривца и бој. На тај начнн је мало по мало павикаван Влада, нрво, никад да не сматра себе за кривца својим недаћама, а друго чпм му се десн што год непријатно, да искали своју зловољу ма на чему, што му се десн у близини. Пошто је служавка најчешће бнвала уза њ, она је сирота, највпше н патила од његове срџбе. Њу је он најчешће тукао, гребао и уједао. Његова мати то је често гледала, алп, по свом плиткоумљу, није у томе налазпла ннчега злога. Шта више, кад је дете једном приликом служавку јаче загребло по лицу, а она га за то без размншљања пљеснула мало по руцп, начињена је у кућп чптава узбуна. Родитељи Владини су је изгрдили иа н отералн из службе и узели другу служавку. — Гле ти ње, молим те ! — говорили су они. Шта јој је сад наепело, да бвје дете ! Зар не види да је дете мало, па не зна. Бојн се. ваља да, да јој Владпни ноктићп не нагрде дебелу сељачку кожмудру!... Домаће васпитање овога детета вршено је непрестано у овом правцу. Учитељ је имао с њиме доста посла, али без успеха. 0 каквнм злим ио-