Delo

Д Е .1 0 192 — Господи, боса ! ирозбори тихо четврта, на удари у смех* Све се узесмо смејати заклањајући махалицама усне. Али не све. Погледах ону што синоћ беше; она се уозбиљила, ћути и погледа буле редом. Ова њезина озбиљност би ми смешна; дирнух је : — Баш познајем да ти је жао што нема твоје колегиницег јузбашинице. — Враг је однео, што ми је колегиница, изговори она чисто срдито. — Па обе сте капетанице... Не бој се, неће доћи; од к’з-алки неће бити данас ниједне. Бећир-бегова снаха вели да ће оне доћи у понедењак, са мзјком невестином. Дакле, као што ти рекох, турска невеста много личи на кип; личи увек, данас највише. Лице јој је нашарано, очи склопљене, руке скрштене; нити трепће нити се покреће, а кад си подаље од ње чак ти се учини да и не дише — аман , Јараби !... Па још кад јој погледаш црвене руке и ноге ! (Папуче су јој, као обично у кадуна , наврх прстију; скривени су јој њима готово само црни нокти.) Јуче видех да је она љубичаста чанта врло лепа и богата, белки је стала Бећир-бега сто крменаца, њезина цена не чини ми се сад тако велика као кад је први пут чух. Гледала сам невесту, гледала, па тад питах једну : — Ама што је наместише онде, ханум ? — Е, такој. Данас гу најповише водимо чес. — Мени се чини да би она од ове чести више волела играње ораха ? — Јо-о-ок ! Зашто ? Ако си па искаш, није с’г вак’т за играње с’с ораси. С’г по воли младиња да се кити с’с ђулови и да си оди уз Нишаву, но да се игра с’с ораси. Ораси се волу там' под јесен а не у ђул-вак’ти.’) До после икиндије невеста се не маче (кад је онде села заборавих питати), а тад је изведоше — позлило јој је. Како, јадници, и не би ? И ако беше све, скроз отворено, — оне се промаје не боје — ииак у овој ниској одаји, пуној жена и деце, 11) Доба кад цвате руже.