Delo

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 467 Иван је лено седео. Једини ов није участвовао у разговору. — Збил>а? — Збиља! — Хајде! Сретен приђе, вешто подухвати столицу и диже је у вис заједно са Иваном. Подржа тако неколико тренутака па спусти терет на земљу. Смеј се разлеже по соби. — Живео ! — орило се. — Јесте видели ? — упита Сретен. — Јесмо. — Верујете ли сад ? — Верујемо. — А кад вам нажем да сам ја један обичан гимнастичар, и да их има много који су кадри дићи двапут и трипут толико колико ја ?... За то, браћо, гимнастишимо!.. — Хоћемо ! Хоћемо! — повикаше сви раздрагани. Срета приђе столу, узе дувањару и стаде савијати цига рету На лицу му се огледала поносна радост... Малиша приђе Ивану, удари га по плећпма и рече: — Замисли, ђувегијо! Да ти некако нокажеш таку моћ лред својом невестом?... Сви се засмејаше. Сретен палећи цигарету упита : — Ко је ђувегија? — Иван — Иван?... Честитам! А коју узима? — Стојшића, касационог судије ћерку — рече Малиша. Сретену испаде цигара из уста... У тај мах неко закуца бурно на вратима, па не чекајући одговора отвори их. То беше Милан блед ко крпа. — Срето! — рече он, а глас му је дрхтао — Слава... — Слава!... повикаше сви. — Слава је умро мало час!... јЈаНКО,Ј№. ЈЗеСЕсЛИНОВИТ1 НАСТАВИИЕ СЕ