Delo

466 Д Е Л 0 дијаманат нађен у природи но може никад вредити онолико колико онај што га мајстор углади ; претежнији је вазда писмен паметан човек од неписменог, па да би, не знам колико од овог паметнији био ! Тако је и овде у нас. Народ је здрав; али зар не би боље било то здравље развити и оснажити. Немој устајати недељу дана из кревета па ће ти ноге клецати; десна рука јача нам је од леве за то што она више ради: дакле развија се. Мислим. дакле. да ме разумете. — Разумемо, разумемо! — Треба нам основати гимнастичко друштво. Око себе треба прикупити све што је свеже и ваљано, младо. вредно. Зар има нешто лепше од снажних мишица ?... Зар би идеал Србинов могао бити без јуначке и крепке руке ? Веле људи, да снага кладе ваља а памет царује, али није вазда тако. Ко је јачи онај и старији, тако је било од ностанка па ће тако бити и до нестанка човека на овој кугли !... Кад већ хоћемо нечим да користимо народу своме, користимо му поред књиге још и развитком његове телесне моћи. Здрав и паметан човек нај лепши је украс ове наше планете ! Пристајете ли ? — Пристајемо ! — Али ту још треба друштва... — Биће! — То ме толико весели да ево дижем чашу у здравље млађег нараштаја, здравог нараштаја на кога ћемо ми смети с радошћу погледати ! Здраво да сте !... Зазвечаше чаше па пође и песмица. Разговор беше све живљи и бујнији. Говорило се о извођењу самога плана. Малиша обећаваше да ће се бар пола Београда уписати у дру* штво, шта више он је јамчио за то. Сретен им развијаше живу слику пред очима. Причао је како су те установе развијене код других срећнијих народа. Онда причаше чудновате ствари докле се попела снага човечја, тако чудновато да су им се чинилв невероватне. — Да ниси и ти гимнастичар? — упита га Здравко — Јесам. — Па јеси и ти тако снажан ? — Не тако, али сам снажан. Могу... могу... подићи Иву онако са столицом!