Delo

518 Д Е Л 0 замислити како је по унутрашњости Босне и Херцеговине. Но Кал.ај је свој атенгат на автономију српско прав. општина завршио тиме, што је наредио да општине не смију своје и скупштинске сједнице држати без присуства владина комесара, и да су дужне унапријед 48 сахати своје сједнице полицијској власти пријављивати; заједно са програмом дјеловања на пстим. Протнв овога протествовала је најприје Сарајевска општина у јуду мјесецу прошле године, па не добпвшп на то никаква одговора, она се је одлучила да против свега досадашњег кињења и гоњења српског имена вјере и школе обратп самом ћесару; а њој се у знатном броју прцдруже п остале срп. прав. општипе; — те се тако у Бечу новембра пр. годипе састане депутација српско православних општипа, са намјером да се потужи самоме ћесару. На жалост послије узалудних покушаја ова депутација није никако пуштева пред ћесара, а главну сметњу наравно да је Калај чинио, зато је депутација била принуђена предати царској дворској канцеларији у Бечу меморандум српскоправославних онштина, 23. новембра (5. декембра 1896. године у којем је изнесено све несрећно стање наше народности вјере и цркве. Он од ријечи до рпјечи гласи овако : МЕМОРАНДУМ (СПОМЕНИЦА) СРПСКО-ПРАВОСЛАВПИХ ЦРКВЕНО-ШКОЛСКИХ ОПШТИНА ИЗ БОСНЕ II ХЕРЦЕГОВИНЕ У СТВАРИ СРПСКО-ПРАВОСЛАВЕЕ ЦРКВЕ 11 ВЈЕРОИСПОВЈЕДПЕ ШКОЛЕ, СРПСКОГ ИМЕНА Ц ЈЕЗИКА, ЗАЈЕДНИЧКИ ИРЕДАН У ЦАРСКОЈ ДВОРСКОЈ КАНЦЕЛАРПЈЦ У БЕЧУ ДАНА 25- НОВЕМБРА (7. декембра) 1896. год. Ваше царско и краљ. Ааостолско Величанство, Најпонизнпје потписани нредставници српских православних црквеношколских општина: Сарајева,-Мостара, Доње Тузле, Брчког, Грачанице, Стоца, Добоја, Б. Градишке, Прнједора, Новога, Дубпце, Санског Моста* Зворника п Бијељине, у име споменутих српско-православних црквепо' школских општина у Босни и Херцеговинп, у најдубљем страхопоштовању усуђују се ступити пред свијетло лице Вашег Велпчанста и најсмерније положити на иодножје Превишњег Пријестола овај МЕМОРАНДУМ Још од вајкада, од прнје окупацнје овијех покрајина у години 1878, за врпјеме отоманске владавнне, имала је српска православна црква и школа потпуну автономију. Српске православпе црквено школске општине саме су собом управљале, слободно су употребљавале у школи и цркви српскн језик са ћирилпцои и српско име; слободно и неограничепо су