Delo

414

д е д о за јединство народно против оних својих који су странку и били окренули онако небратски. Тако сви Хрвати начиннше фронт протнв Срба, па повукоше за собом и осталу масу странке. У тој борби, са српске је стране главни део падао на Бјелановика. „На перу н на речи, увек неуморан, он је сузбијао, јуначки и вешто, све оно што прети народном опстанку српскога народа“ (др. Баљак). Из почетка су и лист и странку и Бјелановића с хрватске стране хтели игнорисати. Тада су се често од туд слушале занесене речи: „Нема Срба изван Србије! — Хрватска земља до Дрине и Бојане!“ „Сваки пут, кад би овакове крупне речи биле избачене по новинама или на зборовима . срце његово, ђуле усијано у његовим грудима, запламтело је“ (др. Баљак). У такој борби и раду пролажаше година за годином, али и српска странка јачаше, те постаде тако знатан чинилац у политичком животу далматинском, да је свакоме ваљало с њом рачунати, а на првом месту самим народњацима. Влада се у почетку, под Родићем, није отворено мешала у расцеп који се јавио у „народној странци“, али под његовим прејамником Стеваном Јовановићем, одрођеним Србином, настаје периода правога гоњења српскога. Чак се заведе и неки терор 1882 године за време устанка. Од стране фанатисаних правашко-поповских прпсталица летеле су лажне денунцијаццје на поједине Србе, а влада их прихваташе и настављаше преметачинама и затварањпма. Срби чиновници који су се имало јаче усуфивали показати свој пристанак уз српску странку, гоњени су: пенсионовани и отпуштани, те су многн морали тражити склоништа изван завичаја. Просто, као да се Српство хтело уништити у Далмацији. нарочито мефу католицима г) Према српском листу државни тужиоци поступаху с крајњом несношљивошћу: за ових седамнаест година небројено су му 11) Неколика значајна податка за последњу владину тежњу даје д-р Л. 'Гомановић у чланку „Српство и правсславље“ Г„Отаџбина“, XIV, 486—7 : „Кад се је основала српска читаоница у Задру, влада није имала ништа да примети на дотичном штатуту већ: што је у њему било изречено да чланом читаонице може бити сваки Србин б е з разлике вере“. 0 преносу Бранкових костију Дубровчани „шиљу неколико брзојавних поздрава у Карловце... Али су сви ови брзојави били повраћени онима који су их шиљали, и то на темељу интернационалне петроградске конвенције, осем брзојава