Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

445 — Добро, чико. Ја ћу вас узвти у болницу. Него шта ћете са овом децом? И ово су ваша деца? — Јесу. Шта ћу — не знам! Да ме убијеш не знам. За ову ми је и које како, радиће, зарадиће али шта ћу с оним? — рече и показа оно учетвороножено створење, које их са свим мирно гледаше без икаква израза у очима. — Сретен посматраше кретања. Беше то страшна појава. И животињска глава показиваше више интелигенције. — Родио се такав! — јадиковаше старац. — Никад није речи проговорио, родио се и глув и нем. Ништа не зна, говори му, показуј рукама, чим хоћеш — ништа. Само се смеши и пуже!... Господе! Сачувај и душмана од оваквог порода!... Сретен се окрете своме пратиоцу. — Хоћете бити тако добри да нађете једна кола да ова два болесника пренесем у болницу. — Идем одмах, г. докторе. И оде. Сретен изиде у двориште да дане. Пред кућом се већ беху окупили суседи и сусетке. — Може ли јој се помоћи? — упита га једна старица. — Треба ту неге, стара! — рече један по у годинама човек. — А после, и старост је ту! Не да се то више излечити!.. Је л1 тако, г. докторе? — Па већ, гледаћемо... — рече Сретен — Вала, г. докторе, што се та жена намучула то нисам видео! — поче опет тај човек. — Од кад их ја себе знам; обоје су добри њуди. Па и деца им беху красна; али се нека несрећа натурила ту на кућу, па ето — угаси огњиште. Ко би рекао да ће радња Раденкова — то му је најстарији син — онако пропасти. Ал’ шта ћеш! Добар човек свуда страда! Не ваља бити добар човек!... Дао тамо некима јемство, а они ти лепо докопаше се његових пара па банкрогираше, а он, веселник, продаде и кућу и све те скиде дугове, али оста го као прст. Једва спечалио кола и коње па сад воза кирију. Баш јуче отишао је у Ужице.... — А је л их помагао? — Помагао је колико је могао. Пре је било добро, али сад нема ни он шта. Има и сам четворо на врату.