Delo

444 Д е .10 _ руку на оно створење у ћошку). Он не зна ни шта нас је снашло. Он је и глув и нем; само пуже по соби а кад је гладан он заклоца зубима .... Помозите, г. докторе, помозите! Сретен приђе старици, која га гледаше отвореним оком у коме не беше ни мрвице свести, узео је за хладну урку на којој нокти беху помодрили; кушао је да опипа било, али му не пође за руком. — Све жалим што је данас радила! Сретен не одговори ништа, само рече старици: — А шта сте радили од јутра ? У њеном оку сину једна искрица; она се напреже да нешто рекне, али се из уста оте само један туп и неартикулисан звук, а сузе јој грунуше из очију. — Не може ни да говори! — застења старац. — Баш ме Бог уби!.... Ко ме је клео дочекао је!... Је л, г. докторе, нема јој помоћи ? Сретен је одмах на првп поглед увидео да је свака помоћ узалудна. За то и не одговори. — Знао сам ја то!.... То сам видео чим је у собу унеше. «Нема — велим -— ништа више од тебе, моја Смиљана, а нема вала ни од нас! Ја већ годину дана овако. Није то ни од какве болести него од старости. Деведесет година је мој докторе па нисам кадар ни колико мало деге! .. Еј, туго и несрећо сестре моје! .. Уморите нас обоје!... — Немој баш тако, чико!.. сматраше да му је дужност да рекне Сретен. — Добар је Бог... — Ех, Бог! Мани се ти Бога!. . Ја сам несрећан човек, несрећан се родио!.. Имао сам синове, кћери — пуну пунцату кућу. Па били смо обоје здрави и весели па радили и гајили децу и гледали у њима све!.. И све би добро док младости беше па се онда од једном преврте. Старији син беше трговац па посрне и посграда, онај други се уби због неке болести; кћи ми умре од јектике. Двоје деце ми страдаше једнога дана... И ево дође старост... Гледај!... Еј, Смиљана!... Па се ухвати за косе и зарида. Срегена беше обујмило сажаљење. Он тражаше начина како да им помогне.