Delo

ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ Кад би се и данас призивале музе да нам помогну опеватн д&ла храбрих и вредних синова нашега народа, и ми бисмо им се обратилп за инспирацију да опевамо дела једнога рушиоца, чнјега имена само спомен, још пре гридесет година, да о ранпјем времену и не спомињемо, беше у стању да изазове гневмногих имногих класичних представника „славеносерпских“ погледа; толико и.м оно мрско беше! Али наш јунак ни налик нпје на лукавога разрушиоца Троје, већ пре на брзногога снна Пелејева, и ако се без штуле не могаше никуда маћи. На овога је налик јуначким радом, отвореним карактером, смелошћу, јер се и он није бојао да удари на читаве чете непријатеља својих, да их немилице п нештедимице коси и усред табора њихова. Вук Караџић — то је тај наш јунак — не бејаше само рушилац него и неимар, и колико је год стекао заслуга, што је у нашој књнжевности, сузбив н разбив напоре чнтавнх нараштаја да одрже наметнути им туђински јарам — ону славено-серпску ругобу језиковну, толико су те заслуге и веке, што је, сломив отпор и својим реформама и народном језпку у књижевности, показао истински пут за напредак, за лепшу будућност наше књиге и просвете. Док су Вукови вршњацц или изгинули на бојним пољнма, борећи се за крст часни и слободу златну, или склопили очи у своме завичају, у ослобофеној Србији после толико напора и мука, сину Стефанову друкчије беше суфено. Пуних педесет година, с већим и мањнм прекидима, жпвљаше он далеко од своје отаџбине, у туфем свету, мислећи и радећи на добро своме народу, без обзира на оскуднцу и сиротињу. И пошто