Delo

448 Д Е Л 0 је видео да му нису напори и жртве пропали узаман, да је српска књижевна њива, на којој је он прво коров искрчио, па после посадио племенито семе књижевно, почела доносити род. могао је, заједно са Симеоном Богопримцем, на самртном часу рећи: „Сад отпушташ с миром слугу својега, Господе, по ријечи својој,“ знајући да ни његови земаљски остаци не ће век вековати у туђини. Тридесет и три године већ чекају кости оца српске књижевности у гробљу Светог Марка у Бечу да их се сети „благодарно потомствоћ Ето најпосле куцну и тај час, када ће у крилу мајке Србије прах некадашњег чобанчета, највећега књижевника српскога, моћи наћи вечни мир. Краљевским указом поверено је Српској Краљевској Академији, највишем ученом ареопагу нашем, да се постара и да изврши што свечаније и величанственије аманет народни. Тај свечани дан, 30 септембар о. г., када ће у камену гробницу положити Вука — напоредо с гробницом великога му претече, Доситија — биће прослављен онако, као што заслужује успомена, као што траже праведне заслуге овог народнога човека. Он нас унапред подсећа на другу народну славу из давно минулих векова, затрвених историском маглом, тако да јој можемо само сенку замислити, на славу народну, кад су у Србију пренесене били свете моћи најзнаменитијега Србина и књижевника старе периоде, Светога Саве. Као сувременик Ђорђа и Милоша, Синђелића, Вељка и Рајића, Вук је достојан био да поред њих у нашем Пантеону место заузме, а кадјецела Србија прекриљена костима јуначких предака наших, напојена потоцнма крви и зноја њихова и сама прави Пантеон, — од садашњега је нараштаја и ово доста. Доста је. велимо зато, што је неизмерна разлика између потомака на крају овога века и њихових великих предака, ~ потомака, велим, чији рад ни мало не личи на рад оних цинова из првих десетина овога века. Ну да не говоримо о том, јер би нас дах озбиљних и критичних дана, што их преживљује и Србија и Српство, могао уплашити... Боље је да се вратимо у прошлост, у дане, када су Србија и Српство, малени, слаби и издељени, још живели надом, гледајући на рад Вука и вршњака му.