Delo

40 Д Е Л 0 никако нисам имала намеру да Вас увредим! — изусти Валентина Марковна. И при том јој нежан осмех на мах обасја лице и сину V очима. ■«/ — Ако се Ви тако бојите моје заштите, нећемо о том ни говорити, ватрени млади господине... Тако дакле, без молбе Ваше ташап Ви не бисте нн удостојили походом такву реакционарку — зар не? Ви, јамачно, знате да мене тако зову руски листови... наши либерални листови, којима се Ви, разуме се, одушевљавате. — Ја то нисам знао. — А зар нисте читали како су грдили брошуЈ)е „Рускнњине“. — Читао сам. — „Рускиња“ је мој псевдоним... — Ваш ? Први пут чујем. — А ја ћу Вас при свем том замолити, да својој шашап доставите заједно с мојим поздравом и захвалност за то, што Вас је ташап послала к мени. Можда ћете се који пчт и сами навратити? Стрепетов, задивљен изненадном љубазношћу, промрмља неколико захвалних речи. Валентина Марковна устаде с дивана и приђе к писаћем столу. После једног тренутка она се примаче Стрепетову п, дајући му једну танану књижицу, рече: — А за сад ево узмите ову брошуру, прочитајте је, па ћете ми онда казати своје утиске. Слободно се немојте ни мало устручавати. Ја нисам тако нетрпљива, као што Ви мислите! — додаде Варњицка с осмехом. Младић погледа у књижицу, која ношаше натпис „Заборављена религија,“ и сетн се жучних речи Нирковљевнх о -„јеванђељу од Валентине.“ — Прочитајте на сваки начин... Обећавате ли ми? Стрепетов одговори да ће прочитати. — У нас је вера, на жалост, сасвим заборављена, а без ње не може бити среће на земљи. ЈБуди који не прпбегавају утехама њеним, трче за привиђењима У њима траже спасења, траже одгонетљај питања, и не налазе ништа сем разочарења