Delo

први корацн 41 и очајања! — говораше Валентина Марковна уверљивпм, мало пророчанским гласом, н њено лнце наново доби оштар израз, а очи јој чисто гледаху у даљину, севајући хладним блеском. У том погледу је било нешто мистичко. — Ви сте религиозни, млади господине? — Ја? — прихвати питањем Стрепетов, изнова се збуњујући од неочекиваног питања. И после паузе одговорп: — Морам признати да нисам баш много. — И, наравно, не молите се Богу? „Али што ме она окупила?“ — помисли младић — Не. — Али то је ужасно! II сви су младићи тако... сасвим заборавпли религију .. А плодови? Безверје, песимизам, очајање, самоубиства. Не, не, спасите своје срце, док је оно још младо Верујте без расуђивања, без анализе. Верујте детињски, н бнће Вам лако (Јна ућута Стрепетов се користи тим тренутком и стаде се праштати. — Ви треба, Павле Сергијевићу. да постанете добар Хришћанин, и мени се чини да сте Ви у стању примити истину. Свратите мало да поразговарамо — без церемонија, право на ручак, око седам часова. II што пре, то боље. И с овим речима Валентина Марковна милостиво пружи своју малу, прекрасну, миришљаву ручицу, коју младић овлаш стеже, не сетившп се да је пољуби као рођак. — Где Ви станујете ? Стрепетов каза. — Онда се потрудпте да запишете своју адресу доле, код вратара. Послаћу Вам и друге своје брошуре. Прочитајте. Биће Вам корисно До внђења До брзога Чујете ли .Ј И она љубазно климну главом, и опет засја у очима изазнвачки осмех који неодољиво очарава. Кад Стрепетов силажаше низа степенице, њему на сусрет иђаше навише калуђер у изношеној раси, стар, мршав, изнурен, бледа, кротка лица, косе немарљиво зачешљане, а пред њим лакеј с раскошним залисцима.