Delo

о12 д е л о луме сам предмет, и историја источног питања у XIX веку. Књизи је на крају кратак поговор, у којем пнсац пзноси своје гледпште о начину како ово питање треба да се реши, па да буду задовољенп и интересп великнх сила и тежње малих народа. Пишућп ово своје дело, писац се служно искључиво Француским изворима. чија важност нпје првог степена. Због тога су му погледи, покрај све тежње да буде објективан. местимице иогрешни и једнострани, али у главном књига заслужује да се прочита колико због своје садржине толико и ради смера којем хоће да одговори. Нас се ово пптање непосредно тиче. а ми о њему знамо готово исто тако мало као и Французи. У овој књизи има пуно ствари, које могу бнти и за нас поучне. Најзад треба једном и ми да будемо на чпсто да о овако важним питањима. од чијега ће решења зависпти и правац нашега даљега нацноналнога развића, не треба да црпемо знања из новинарскпх чланака, које у нас пишу већипом људи, којима и самнма треба о томе обавештења. А ова би књига. покрај свих својих мана, могла ту потребу задовољити. Нарочито су у њој важне прва глава, у којој писац, у место да деФннише, разглаба Нсточно Нитање на његове елементе (тежње потлачених европских народа да се ослободе турског ропства; супарнпштво всликих сила. које се гранпче са Турском; супарништво Енглеза п Руса у Азијц; тежња великих сила, којима је потребпа слободна циркулација у источном делу Среднземнога Мора, да одбране своје интересе; разлика у религији коју псповедају становницп Отоманске Нмперије, н варварство Турака), н пошто је о свнма казао суштину њихову, прелази на интересе, које Француска нма да брани у овом пптању (обезбедити слободан пут измећу Француске н њених источних колонпја, радећп да Египат остане Египћанима, а Царнград да остане немоћан као што је. и одржати неокрњен већ стеченн морални утицај на Истоку) и којн имају да бране остале силе. Решење је, по пишчеву мишљењу. кратко. Турке треба изагнати из Европе, пошто је Турска неспособна да се реФормнше, а оваква. каква је. представља један анахронизам. На развалинама Турског Царства у Европи ваља подићи нове државе: Србија, Влашка, Бугарска и Црна Гора да очувају своје садашње границе; Аустрија да напусти Босну п Херцеговину, како би се од њих створпла аутономна кнежевина; Маћедонија. Тракија и Албанија да постану аутономне кнежевине: Грчкој да се нрисаједиии Крнт, а Цариград би, но том плану, иостао ирестоннца Федерације, где би било седиште Федератпвне скупштине и европске административне комисије. Турке бн писац оставио слободне са свима њиховим имањима, да остану где су. „Унпштитн треба, вели, не Турчина, него власт гурску: султана и његову палагу.“ Све би се ово имало да изврши на једном великом међународном конгресу, где би имале учешћа све државе европске.