Delo

60 Д Е Л 0 једанпуг нека одбратност према таком друштву, које би вазда хтело да се смеје, да пије и да се шали... Отрже се од уласка и продужи пут. Осећао је и умор и тромост. Али је ишао не гледећи куд иде. И тако ни сам не знајући како, нађе се пред Славином кућом. -- Врло добро! — рече — Ту је друштво за мене идем тамо. Капија беше отворена. У двориште падаше јасна светлост запаљених све1»а и лампи. Он уђе у предсобље и ту га дочека стари Стеван који баш у тај мах изиде из свог кабинета. Старчево око виде промену на Сретену и то га текну те проплака. — Хвала ти , синко ! — рече и загрли га — Да је Бог дао друкчије... али... ето !... Тај глас пун бола и љубави потресе Сретена и он се стаде гушити сузама Старац га уведе у собу где мртвац лежаше на дугачком столу окићен јесењим цвећем; изнад главе на великим чирацима гораху дебеле воштанице и њихова светлост падаше на посвећено лице мртвачево те му даваше некакав необичан светитељски израз. Сви, што у соби седеше, дигоше се не знајући ни сами за што на ноге, Сретен приђе мртвацу и целива му оно високо хладно чело. Несрећна мајка гшсну као гуја па му паде око врата. У свакој другој прилици Сретен би побегао од таквих призора; али му је сада ово годило. Он плакаше и гушаше се сузама; јецао је и грцао толико да не могаше говорити. Све што у соби беше проплака видећи толику жалост... Све одаваше дубоку пошту толикој љубави другарској и пријатељској... Дуго је стојао и плакао. Понудише га да седне, што и учини, али не проговори ни речи. Стари Стеван поче му се извињавати: — Хтедосмо те звати, али лекари рекоше да је све узалудно; а после. . готово нас и превари... —- Умре као светитељ !. . Срце мајчино !... Душо мајчина!.., јецала је мајка ..