Delo

Д Е Л. 0 78 — Имам и једног сина. — Нек’ је жив и здрав! Па јесте ли са зетом задовољни? — Веома смо задовољни ! — А удавача?... Јесу ли се деца из раније познавала ? Даница учини покрет као да би хтела побећи. — Како да вам кажем ! — рече г. Стојшић. — Још од прошле зиме' како бесмо на општинском балу, а може бити чак и раније. Ко ће знати тајне девојачке ?. . Деде, донеси, послужи! — рече окренувши се Даници, па се онда оиет окрете г-ђи Станићки. — Свакојако да су се они видели негде и раније. Била ми је нешто замишљена, ћутљива; избегавала' је скоро годину дана све нас... — А... разумем, разумем! — рече г-ђа Станићка. — Велим ја жени: море, ово није више за држање! У том дође и овај човек. Видим, разговара с њом; после човек млад, од Фамилије, од будућности; онда ми се допаде и што није себичан — и ја је дадох!... — Добро сте учинилп!... Је ли већ проФвсор ? — Још није. — Ништа то — ману руком г-ђа Станићка — то је најлакша ствар. — Та и ја то мислим! Иначе је учен човек. — Знам, слушала сам о њему, а познајем га и лично. Даница послужи слатко. — А кад мислите свадбу ? — Мислимо тамо, уз месојеђе. Право да кажем: та прошевина дође нам ненадно; а како беше добра прилика — ја је не хтедох пустити из руке. А девојци треба још што шта да спрема... ви знате већ шта ту све треба... А, после, и мени је требало мало одушке, те тако оставим ствар за месојађе. У тај мах затутњише кола на улици и стадоше. Г. Стојшић и нехотице погледа кроз прозор. — А гле! — викну. — Шта ? — упиташе обе госпе. — Д-р Срећковић !... Ево га овамо ! — Д-р Срећковић ? — рече Станићка. — Баш ми је мило