Delo

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

77 њене господске главе. Озбиљна, мирна, неусиљена, лепа ока, нешто збораног лица што јој лепо доликоваше , она беше у потпуном смислу појава која улеваше поштовање. Жена човека , који је својим заслугама за ову земљу и династију стекао врло велико признање за живота, а оставио леп спомен и велико поштовање своме имену после смрти беше она радо виђена у свакој отменој кући почев од двора па до трговца. Сви је радо гледаху у кругу своме, сви се радо називаху њеним пријатењима и сви се дичише познанством с њом. Сем имена што јој га муж остави, имала је она и својих личних врлина, који је сваки ценио и уважавао. Њепа реч ценила се и уважавала се на, највишем месту. — На како сте са здрављем? — упитаје г-ђа Стојшићка. — Хвала Богу, А ви? — Богу хвала, добро. — А где је удавача ? — Ево, сад ће, — рече г-ђа Стојшићка дижући се да дозове Даницу. У том се врати и г. Стојшић. Приђе брзим корацима г-ђи Станићки па рече: — 0, да знате колику сте ми радост учинили својим доласком ! Ја нисам смео ни помислити. — За што ? Зар ви то нисте заслужили ? — 0, молим!. . Оно нису никакве услуге!... — То је сувишна скромност! Да ннсам видела вашу оданост на делу — могла би се још и наљутити. Ви сте заиста заслужили моју искреност и моје пријатељство. За то ево н дођох да вам честитам вашу прву радост! — Хвала вам ! Г-ђа Стојшићка уђе с Даницом и приведе је г-ђи Станићки. Даница је пољуби у руку а она њу у образ. — Жива била, чедо ! Па како, како ?... Јеси ли весела? И поглед јој заста на лепом лицу девојачком које беше обливено најлепшим руменилом. — Имате красну ћерку, не буд' урока ! А имате ли још деце ?