Delo

НАРОДЊАК 427 Драги Јово, Мостар, 20. маја „Лисје жуто вене по дрвећу Лисје жуто веће доле пада Зеленога ја више ннкада Виђет’ нећу. Хтјео сам да запјевам као и Бранко. Мислио сам, да ми је задњи час куцнуо. Али није! Мени је суђено, да још живим. Почео сам се канда опорављати. Нини ми се, да сам сад здравији, много здравији... Истина је, још по мало крвп бацам и кашљем непрестано, — али то пе проћн. Ноге ми клецају, те кад иђем често посрћем, али то је од многог сједења и лежања. Зар није? Оздравићу, оздЈзавићу, — то ми једнако шапће неки глас из прсију... Ох, како је живот драг! Драг и сладак! Сад ћу тек радити са двоструком вољом, радићу боље и паметније него прије. Чудићеш се и сам мојијем успјесима! Ах! Опет ево проклетог кашља.., Неће да ме остави... Збогом Стево. Мили Јово, Мостар, 26. маја, Опет сам легао. Доктор ми каже, да сам слабији, али да ћу ипак оздравити... Но отац је сад увијек уза ме па и преко ноћи. Ја га гоним да спава; али он никако неће да се одмакне... Свак час ме припиткује: „како мп је ?“ „хоћу ли ово?‘‘ „хоћу ли оно ?“ Та ми питања досађују и често се пута окосим на њега .. А кашње га тако жалим, жалим га, да бих заплакао. Данас сам чуо да је Мирко зовнуо Перу у своју кућу, па да заједно живе. И Перо је пристао. Зар то није ружно и гадно од њега ? Иначе , кажу , нема нпшта ново. Мртвило неко опет завладало у народу н све се скоро окре-* нуло по староме. Чуо сам да говоре. да сам ја биз камен