Delo

Д Е .1 0 486 мисли, иије дако препричати. Спомнње га на стр. 21, п вреди прочнтати шта стој'и прп дну ње и на врху 22. Крнтичар говори о одбору за издавање Задругина ,3абавннка“, коме је нредседник Г Пера Ђорђевпћ, и. пошто изрече да је одбор рђаво састављен, додаје: „Можете имати кодико хоћете вере у председнпка овога одбора, па ипак не можете веровати да ће стварц ићн како треба“ (ваљада због остадих одборппка). Свакојако да видимо Г. Ђорђевића на оном првом посду! Под председавањем његовим оддучено је за онај остатак (8) књига четвртога п нетога кода.1 Па п за књнге шестога нод њим је бидо ако пе за све оддучено а оно свршено све што преходи и шго доводи до одлуке. Изузетак чини само једна књига шестога кода, која је примљепа под Г. Ковачевићем (Волтеров „Кардо ХИ“; још је тада за Зелићево ,Жнтнје“, чнје је издање ранпје оддучено, поверена редакција Г. II. Ђорђевићу) Дакле Г. П. II. Ђорђевић носио би, према крнтпчару, на својој душп књижевнн рад За другин иосде Г. Новаковића, п он бн не само био за њ крпв у опште него н за један спецнјадан грех. Критпчар је у једном говору Г. Ђорђевића на посдедњој скупштини чуо једну реченнцу коју, пстргнуту из цедпне и изврнуту, цитира и тумачи, дајућн јој самовољио зпачај протнвап'н досадашњим дедима н свнм писменпм н објављеинм изјавама колико цеде управе тодико самога Г. Ђорђсвпћа: па тој реченнцн осинва он своје најтеже оитужбе уирави, на њој на посдетку н онај поклич па разор Задругин. Па нпак крнтпчар не окрнвљује Г. Ђорђевића, као што није окривљавао пи Г. Новаковића. Г. Ковачевића могио би међу тнм критичар, по својој догицн, окрпвнтп само за Новаковићев превод Водтера и за редактора Зедићева „Житпја“.2) II поред свега овога критичар — коме то не може битн непознато, јер се у Београду све зпа, а он се баш нарочито обавешгавао — није сматрао да му треба за тобожње кривице бедиги другога већ Г. Ковачевића. Зашто .је за овај циљ изабрао баш овога иредседннка, иећу раснрављати, јер се та дична питања пе тпчу чнтадаца. Само констатујем ноступак. У стварн Задругу нпти је чннио сам Г. Стојан Новаковић, нитп сам Г. Љ. Ковачсвић, нитн сам Г. II. II. Ђорђевић. Систем је међу тим критичарев да прнкаже ненакве две разднчите Задруге, једну с Ормуздом, другу с Арпманом. Једна је с Г. Новаковнћем бида добра, п бнда бн и даље добра; друга .је с Г. Ковачсвпћем н с остадом „неспособном* већииом чданова управиннх, н опа не ваља н крпва је за све за шта мнсдп критнчар да му је згодно Задругу окривити. Од куд је ова тактика — јасно је. Нпје се смедо напастп на цео рад Задругин, јер је народно признањс бпдо сувпше ведико. Поступидо се, дакде, „искрено н нријатељскпц што сс с једпе стране божем повдађује оном шго је критичар за ту намеру пзабрао као њему најзгоднпје, а нанада се на све друго, како бн се не само го утукдо , него да то повуче за собом н сву остаду установу. Да је крптпчар био нскрен н даје уверен е је здо до г. Ковачевпћа п још кога он би просто завршио двоструким апедом: једним на задругареда на првој скупштини опет у управу пзаберу г. Новаковпћа заједно с подеснпм му друговпма , п другим апедом на г. Новаковића да у том догађају не одрече своје усдуге друштву. ') То су оне кн.нге: Лолијеров ,'ГартиФ* и ,Тврдииа,“ Ариостов »Бијесни Роландо“ (I н II св.), „Девајтис14 М. Рођевичевне, Веселиоовнћеве „Слике нз сеоскога живота,“ ЦветнКев „Тодор,“ „Из науке о светлости11 Ћ. СтанојевнКа н *Књига о здрав.Ђу." Ц Под Г. Ковачевнпем се за ову годииу ддна одлучило или припремнла одлука за још неколпко дела; алн Кс то изаки тек у VII ц доднијим колима.