Delo

књижевност 4.47 Л.ш, разуме се, за таки би поступак требадо нматп много што шта што крнтпчар нема: поред непомућене логнчностн , још и витоштва да отворено замери сваком човеку шта му не ваља и да за то примп одговорпост. Мећу тим, од свих осталнх чланова унраве самоје још мене одлпковао те мп, по пмепу и без пмена, упутио право своје прокоре, на које му ја, нека ми не замери, не мнслнм одговаратн. (На тај начин, пајмањс мпслим бранптн од њега оне две свеске „Псторије српскога народа“, које је Задруга издала.) Такво је критпчарево постуиање са мном управо менн п милпје. иего да ме хвали као покоЈнога др. Милана Јовановића п Г. Андру Ннколпћа кад му треба да њпма ирекори другога, а одмах за тим куди дела њихова. Тако кори скупштниу задругарску шго нп.је ирвога од ове двојнце изабрала у управу, јер би јој оп' својпм саветпма много користио (с. 22.), а кад управа баш па основу његова савета н мишљења шгампа „Впјеснога Роланда‘3 онда се тај управнн грех не може опростпти (с. 35 н остале). Г. А. Ннколића хвали врло чесго, а кад управа прими Матавуљев „Завет“ баш по препоруцп самога г. Нпколпћа, он нема речи даје довољно осуди (с. 42—3); нлпкад г. Нпколпћ приреди пздање Доситејевих „Басана“, крптичар, опадајући управу,слободно ппше како она издаје Доситеја без икаква увода п начпна (у нздању .Васана“ као год и „Живота и нрикључепија* Доситијевих, нма међу тим лен увод). На стр. 23 вели: „Кад је, у иоследње време, требало уводити нове чланове у управу, зар се нпје могло боље пазптп на способност?“—У „последње време“ само је једним чланом попуњ’ена управа, а то г. Николпћем. о коме се па другом месту (с 21) пишо: да је он један од оннх „људн који својом спремом и својим способностнма одпста заслужују место ууправн... Ту ћемо се, надам се, свн сложитп. Нас је пуцо који сматрамо г. Нпко лпћа као правог лптерарног судију чијем се укусу можемо потпуно иоверити н па чнје се разумевање можемо с правом ослонити"1) Критичарева непскреност нде дотле да на једном месту за ту унраву, која је просто крива што је жвва, чак вели како је он „штедп.“ Колпко се оп мало стара да иокаже пгта је добро или зло у Задругннпм пздањпма, н ако је то себи одредпо за главно, а колпко му је много стало да скуди и' управу и људе у њој, вндп се пз тога што се на много места своје књижице бавн нстпцањем нма лн за пеко добро, које — хоћеш, нећсиг - мора прпзеатп, заслугу уирава или нема, н наравно налазн (већином неистиннто) да за то добро ннје управпна заслуга. На иротив што мпслп да има зла у Задрузи — то је управином кривицом. Тако обеђујући, пде дотле да своју крптику завршује овако (с. 48): „ако управа настави како је почела, она ће однста оправда.тп оно што се зли језицп већ усуђују говорнти, наиме: да Српска Књпжевна Задруга није пп српска, нн књижевна, него само Задруга, п го Задрум за ме/јусобчо аогаонагање али не за гитедњу“, Ово треба довестп у везу с оним што ои мало пре тога (на кстој страни) вели да се управа ограпнчавала у књпжевннм пословима „на своју радну снагу п на врло узан круг својпх позпапикаи прнсталица", и с. онпм што иа другом месту говорн о некаквим спмпатпјама управиннм 'према домаћпм писцима, снмпатијп „која се, узгред будп ре чено, не обазпре ни на трошкове*' (с. 40), о некаком ;,преображају“ којп је управа извршила с овим друдгтвом „на штету целе Задруге“ и за који ’) Претпоследња пак иромена у управи била је доста раније (маја 1896 годние кад .је узет (на место г. Ж. ЖпвановиКа) један од основалаца Задругиних, г. др. В. Бакнћ , ректор велпке школе. Илп Г. Поповић рачуна у ,,неепособне“ п Г. Бакића ?