Delo

ПОСЛЕ ПЕДКСЕТ ГОДИНА 44'.' нитијега представника.1) По томе није тешко било прорачунати. колико би ва бечки двор и сад означене тенденције незгодно и тегобно било, кад би се те две нације споразумеле и сложиле и заједнички учиниле Фронт ирема Бечу. Ваљало је. дакле. сиречити тај споразум, те с једне стране одржати Србе у зависности од Беча. од милости и заштите дворске према противничком расположељу Маџара, а с друге стране опет држати у шкрипцу и зауздавати Маџаре тиме, јпто ће им се према потреби износити баук српскога конгреса и сриских иривилегија. И то је оно, што Маџари нису били у станл да прозру и да разумеју, нису могди да се испну на више иолитичко гледиште, те да политичком мудрошћу и правдом према српеком народу изиграју и паралишу ту језуитску бечку политику, него су јој редовно и непрестано наилазили на лепак остајући на уском и ограниченом гледипгту верске и националне нетрпљивости и егоизма, а поред тога им се све вшпе у главу усељавала политичка Фикс-идеја о великом „Мл1)арорсагу.“ великој концентрисаној маџарској држави, којој остале народности ваља да нослуже само као материјал за храну и експлоатисање, као постоље маџарској величини. Година 1790. беше веома карактеристична и важна за нотоње односе између српског и маџарског народа. Већ сам поменуо да су Срби ноказивали већу политичку увиђавност. бол.е прозирали већ обележену политику бечких дворских и војничких кругова, а то су ноново засведочили својим држањем наведене г. 179.0., кад је већ било на догледу сазивање угарског сабора. Још за в])еме владе, а још више ио смрти ЈосиФа II беше настао нов покрет и врење међу аустријскпм народнма, а нарочито у >’га]>ској, и у томе кретању и узбућењу учествовао је, разуме се, и српски народ. „Као прнјатељи и пристаоци уставнс слободе и самосталности п угареки су се Срби придружили општој жел.и земл.е. да се њени односи стално законски уреде и утврдеа ка.ке Швикер, а то је без сумње непристрасна сведоџба, јер будимски проФесор не нише као ..Србољуб." који за Србе адвоцпра. Ма да је прп 1) „Нолитика Марије Терезије разликовала се од политике н.енога сина (Јосифл II) само у средствима, « никако у гџсљу" вели ве1. напоменути Спрннгер у нав. књ. стр. 10.