Delo

332 Д Е Л О — Па оно је сам Дука, а оно друго Лорд Уксбриџ на ђогату. Ал.а је елегантан. Он н мој брат Моло Малонн као да су близнаци — по* впка г-ђа мајорнца ЈосиФу, који поцрвене учас као рак. Ревека се не потрудн доћн до кола, него чнм је опазила своју иознаницу Амалију у овима, поздрави је умпљатом речн и поклоном а уз то пољубп врхове прстпју и махну њима неколико пута пут њенпх кола. После настави свој разговор са ђенералом Туфто, који је питао; „ко ће бнти онај дебељко Офнцир у капи са златним ширитима ?“, нашто му је Ревека одговорила: „да је то чнновпик пз Псточне Инђпске Кумпаније.“ Алп Роден Кроле изјаха из дружине, одјаха до Амалије, срдачно се с њом рукова, Јосифи ословп са: „А, голубе, како , како ?“ а у г-ђу 0’Даудову тако се заппљи, као и у њено перје, да је она помислила да га је освојнла. Ђорђе беЈаше нешто нзостао алп убрзо дотрча са Добеном, поздравише војничкп оне узвишене особе, међу којнма он одмах опазн г-ђу Кролеову. Њему јо веома годило што је Роден дојахао до кола, у којима је његова жена; што се разговарао онако пријатељски са њом , те ти он пресрете овога ађутанта толико срдачно и топло, колико није бнло потребно ирема срдачности онога. Роден и Добен се поздравнше штоје могуће учтивије. Кроле рече Ђорђу: да су онп са ђенералом Туфто на стану у хотелу код Парка. Ђорђе навали на њега те му нзмамп обећање: да ће га брзо походнтн у његовом стану. — Штета што те нпсам видео пре три дана — рече Ђорђе. — Имали смо особпту гозбу код Рестаратера. Лорд Берикрес, гроФица п леди Бланша били су толнко добрн да с нама обедују. Да ми је да сте п вас двоје били од некуда. Показавшн тако скојем пријатељу колпко му је стало до тога , да је човек од моде, растаде се Озберн са Роденом. Овај откаса за узвпшеним ескадроном ннз алеју, у коју узвишени ескапдрончпћ уђе у малом галопу. Ђорђе п Добен заузеше места с обе стране Амалијиних кола. — Како само војвода лзгледа, мој брате —приметп г-ђа 0’Даудова. — Уелзлијевн и Малони су у сроству. Али, разуме се , менп јадној ни на ум не би смело пасти да му се преставим, док не би његова екселенцпја за добро нашла опоменути се своје родбнне. — Оп је велнки војвода — рече Јосиф, којему нешто лакну, кад се оне високе личпости измакоше. —Је лн ико нкад задобио такву битку, као он код Саламанке ? А, Добене ? А где се он свему тому изучпо ? У Инђцји, душо моја? Џунгле су права школа за ђенерале, то упамти. •јнио сам се ја са њпм, г-ђо 0’Даудова. Обоје смо играли исте вечерн са Мпс Катлеровом, кћерп Катлера нз артиљерије, једплм жестокнм девојчетом у Думдуму. ■’а време вожње па све до времена за оперу све је живо занимао разговој) о овим велпким личностима. П тамо је бнло све као п дома,