Delo

490 Д Е Л 0 нромет робе и измен\ миелп, све су савршенпја, тако да су држављани сваке државе упућени да се обраћају пностранству, да траже преко гракпца својпх држава иодмирење разнпх својих потреба, задовољење разепх својпх пнтереса. Да бн пак добила могућностп зато, даби склопила друге државе да своје границе отворе њеним држављаннма, свака држава се осећа принуђеном да и опа, у накнаду, у размену за услуге и уступке које тражи од других држава, учини њима исте такве услуге и уступке. Отуда долази да нн.једпа модерна, цивилизована држава нечпнн употребу од права, које јој несумњпво припада, да не одржава никакве односе дипломатске са туђинским државама, да не прима њнхове и да им не шаље своје посланике, па и да се огради хинеским зидом н пресече у опште сваки однос са пностранством. Међународно право у основн својој пма скроз и скроз уговоран карактер. Ја бих био мишљења, да би се Русовљева теорија Друштвенога Уговора дала применнтн у међународноме праву, као основни принцпп на који се пмају поставнти и нрема коме имају добити свој карактер одпоси суверених држава у међународном правном животу. Тп односп засновани на слободном, вољном пристанку поједпних држава, услед интереса п потреба које разне државе све то впше улућују једне на друге, постају временом толпко многобројнн и разноврсни, да добггу у неку руку принудан, неодољпв карактер, стварајућп тако појам органпзоване међснародне заједнпце. Тај појам мп можемо примнтп, али са овнм двема примедбама, које одређују његову природу н његов домашај. 1) Међународна заједница носи у суштнни уговорнп карактер , оснпва се на вољном пристанку суверених држава које њу састављају , па према томе она ни у ком случају не може нп имати права, да принудним средствнма ограничава њихову слободу кретања, све док оне остану у границама свих суверенпх права — 2). Заједница је међународна у ненрекидном постајању и усавршавању. Данас још она стоји на врло ниском ступњу развоја, носи у главном рудпментаран карактер, који се нарочито огледа у томе, што сила у њој игра још вазда претежну улогу и што данас још она није у стању да најнеоспорнија и најбитнија права, па и само нраво на опстанак својпх слабих чланова, заштпти од бруталнога насиља великих и јаких држава. II према томе била би капитална ногрешка данас већ опе устапове, које служе одржавању односа међу државама и задовољењу потреба и ннтереса, којн са тим односима стоје \ вези, изводити из нојма међународне заједнице. I'. Гершић увиђа н изречно признаје, да његово схватање односно пзвора и нрнродс права посланства стоји у опреци са суверенптетом државним. Али та протнвност њега као да не плашн ни мало, већ на велико изненађење, она га шта више изазива да Формулнше једно мишљење од кога нас језа хчата: да начело суверенптета мора овде да уступи п да се нотчнни условима, које му ирописује идеја међународне заједнице! Формула страшна, пуна опасностп за ннтересе, за права, за независност