Delo

КГИТИКА II ПИБЛИОГРАФИЈА 491 Н опстанак оних држава, које својом снагом не могу да имионују онима којн обично ирисвајају себи ираво да говоре у име међународне ааједнице. Оам Блунчлн, који је проповедао, како међународно право не треба да буде иретерано скрупулозио у ноштовању везависности п суверенитета државног п који је нагињао мишљењу да оружане интервенцнје у унутрашње послове појединнх држава могу чешће битн средство за иро| рес, сам Блучли, велнм, нити је у оком нитању пришао мпшљењу коме се приволео г. Гершић, ннтп је у ошите истакао једну једнну Формулу у свом кодиФикованом међународном праву, која бп у себн крилатолнке опасностп за мале п слабе државе, као ова Формула г. Гершићева ! У осталом прн свој својој консеквентности, којој г. Гершић даје увек пзраза у свим питањнма која расиравља, овде у овом пнтању нн он није могао до краЈа издржатн на погрешном путу којим је ударио. Све дивилизоване модерне државе и сувише су ангажоваие својпм интересима и својим потребама да одржавају дштломатске односе са иностранством, те да би се могао појавпти у иогледу њих практпчан случај прпнуде , да протпвно својој вољи нриме туђинске посланике. Напротив опозивање но' сланика нз једне државе данас је једна од обичних мера, којом се даје израза незадовољству ирема дотичној државн и којом се врши преснја, да би се добило задовољење но каквој рекламацијп. Али што није п не може битп случај за цпвилизоване модерне државе, јавпло се чешће и то у последњим годинама односно полуцивилизованнх држава азијскога истока. II Хина и Сијам билн су натеривани оружаном силом да ирнме посланнке разних европских држава.. Такво насиље одговарало бп нотпуно теоријн г. Гершпћевој. Али г. Гершић, чнји се нравни осећај бунн противу таквнх насиља, покушао је н да њих осуди п да у исго време сачува своју теорију следећим ограничењем, које нема ансолутио никакве научне основе, а на име: да дужност примања страних посланика не ностојп за нецнвплизоване државе, коЈе не улазе у састав међународне правне заједнице ! (стр. 281). Пптање о праву посланства полусувереннх (васалних) држава као п п држава које стоје под протекторатом г, Гершић расправља са недовољно прецизностп. Узрок је томе што он није у овом случају ношао са праве полазне тачке, нитц је довољно јасно дегажирао основиа начела на која се ово питање мора свести. II тога ради он се са свнм нзлншно, а у исто време н узалудно, мучн, цитирајући силу разних мишљења н нолемпшући са њима да даде нравну деФиницију таквих држава п датачно одреди меру права која оне уживају. У место свега тога довољно је било коистатоватн ово двоје : да су полусувереност и протекторат неприродна и нривремена стања, у која долазп било она држава која је на путу да изгуби своју егзнстенцнју, било оннј иарод који је на путу своје еманцнпације; н затпм да такво стање у погледу права може нматн све ниансе, које растављају потпуно суверену државу од просте покрајпне која улази у састав