Delo

ПУТНИЦА К. М. СтањуновиЋ 1 За два дана до нашега одласка пз Сан-Франциска, потноручник Цветков, чим је се вратио еа обале, упаде у офнцирски салон и иовика својим меканим тенором : хА. што сам вам, господо, новост донео, новост ! Право чудо! И црнокоси потноручник, весео, лакомислен и за живот створен, који је стизао да се заљуби скоро у свакоме пристаништу, где би наш клипер престојао више од три дана, баци живахан, засмејан поглед својих лепих црних очију на неколико Официра, који носле ручка ировођаху време за чајем. — Дед да чујемо, каква је та ваша новост, — неповерл.нво и лењо проговори са дивана старији ОФИцир1) Стенан Димитријевић п, протегнувши се, зевну, спремајући се да, по обичају, одсиава један сат после ручка. — Да се случајно неће адмирал возити на. нашем клиперу с нама? — угшта неко уплашено. Пе, не... Повост је од најпријатнијих ! — засмеја се нотпоручник, показујући ниску белих као снег зуба. — Само што моја новост није за вас, ЈевграФе Иванићу, а ни за вас, Антоније Василићу, — окрете се с лукавнм осмејком старом артилеристи п лекару. — А због чега то ? 1) Најстарији ОФицир после каиетана Гфода.