Delo

ш Д Е Л О од себе узалудно туговање, те поднесе растанак тако равнодушно, као ирава Шиартанка. II доиста, капетан Годен је био много осетљпвпји п ганутнјн прн растанку, него његова одлучна женнда, од које се растајао. Она је бпла обрадила ову грубу нрироду, и он је љу волпо, дивио јој се н ноштовао је, како је год боље умео. Пред њим су пзбледела сва пређашња уживања у лову, трци, за столом, иређашње облегање око шваља, оперскнх певачица н лако н инштавно триум-кшање милитаршгх Адонпса према законитим, домаћим брачним насладама, које је од скора гшзнао. Она га је умела стално забавити, п њему су љегова кућа н друиггво у њему ностади по сто пута милнјн, него пкоје друго место н дру шгво, камо се налазио још од детињства својега. Ои је проклпљао своју иређашњу будалаштину н настраносг, а пада све се једио са својих прекомерних дугова, којп му остају вечито преноном женн у задобивању терена у овом свету. Често би због тога уздисао у попоћном разговору са женом, н ако се момком на то нн освртао ннје. 11 сам се тому зачудио, те бп рекао: — Сто му... (плп пекп још јачи израз из његовога сужснога речиика) пре него што сам се оженно слабо ме се тнцало какву — колпку меницу иотппсујем, н догод бп Моша чекао илн Левп пролоигпрао на трн месеца, не бн мн ин на ум надале. Ама, од кад сам сс оженио, кунем тп се да нисам нпкакве другс потписао до оних што се пролонгирају. Ревека му је увек умела разбити ту меланхолнју. — 11а шта бу* дало моја слатка? — рекда би му. — Лош инсмо иречистиди са твојом тетком. А баш да нас н оиа омахне, зар нас не чека оно што ти називаш ОагеИе ? Пли, чекај! Кад твој стрнц Бјут заковрне, имам ја другп план. Право иа парохпју увек је прелазило на млађег брата. Што тп лепо 'онда не би нродао твој патенат каиетански, па у попове ? Таква мисао, као што је ова о занопљавању нагна Родена на грохотан смех: хотел је трештао стога у сред поноћп од кнкотања каистановога. То је чуо и сам ђенерал Туфто у својем стану изнад њнх. Ревека је ту ствар нзвела духовито, п држала је праву проповед Родену за доручком на сплно задовољство Роденово. Али та времена н гн разговори били су па п ирош.нт. Кад дође и та вест да је ратовање отиочело, н да су трупе већ иа иуту, Роден се толпко уозбпљи да га се Векино уобичајепо иецкање немило косну. — Мислим да ме пе сматраш за страшљивнцу, Веко — рече, а глас му је дрхтао. — Али сам ја особнто згодан нншан, а ти знаш ако ја паднсм остављам једно, плп можда двоје, које мп је ваљало осигуратн, а ја нх остављам онда впгде н нн на чем. А то није ни мало за смеј, г-ђо Кролеова, — није нпкако. Ревека покуша сплннм ласкањем п љубазннм речнма ублажити осећање рањенога драгана. Само је она онда могла ироспнати своју сатиру на ово иово створење, кад бн прво овладала њнме иомоћу своје окрет-