Delo

•60 Д Е Л О тељства, он је дирљнво молно за допуштење да може „брат■ски‘‘ пољубити њену „свету** руку. Кад је н то одобрен.е добио, он је после једне минуте тако жалостиво н молбено погледао њене румене прстиће — притврђујућп тиме нстннитост пословице: Г аррећг У1еп1 еп тап«-еап1 — да је ,,мраморна удовица,“ заклањајућн младога потпоручннка н од капетанове освете и од малодушнога узбуђења, паметно одлучнла да с њим заједно не чнта, нити остаје на само. Алн шта је могла учинитн она против довијарности младога потпоручника, који јој је пратио свакн крок и, дешавало се. ловио тренутак, кад је на крову бнла сама п тада... каквнх јој је само комплпмената трућао она је са.мо знала, иошто се потпоручник налазпо V телећој екстази и мучно да је памтио што је говорно. Сви сг овн комплименти били тако наивни и пскрени, а сам он тако блажено усхићен, да се млада жена није могла, а ваља прнзнати, није ни хтела, љутити. И сувшпе је био умнљат овај младић, а његове су речи страшно јој голнцале жнвце. ГА и иогибно је — уверавала је саму себе млада удовпца — још тај лудак може урадити што год сувише лудо. Боље нека га, нека говори!“ Она нп сумњала није. да он збиља замшиља такав иснад којн ће све пренеразити и коначно је уверити. па можда и прпнудптп, да се одазове његовој љубавн (у тајностп он је већ маштао о узајамности). За сад тај је ,.испад“ његова тајна. Сваког дапа стање јадне нутнице ностајало је мучније тако да је она, н ако је пловидба била врло пријатна, једва чекала да се једанпут свршп. .Ђубавна атмосфера око ње све је натуштенијом постајала и претила да лине новим пљуском. општом свађом мефу поморцпма. „Милорд" не процефује више речи н један пут је некако врло озбиљно заподенуо разговор са путницом о томе, како је живот управо обична глупа и празна шала. Сирома Васица, којн се још ннкако ннје усуђнвао да проговори ма п једну реч с путницом, обневндео је гледајући је и сасвим смршао. Доктор је на јако почео проповедати о разводу брака и брижљпво је распптпвао путннцу о здрављу, нудећи се