Delo

Д Е .1 о 62 А кад је ,,дедо“ једног дана свратио код ље и саопштно јој да ће. ако да Бог те буде све добро, стићи у Хонконг кроз једну недељу дана, она се иеома обрадовала. — Радујте се, Веро Сергнјевна ? — шеретски се осмену „дедо“... Не наљутите се само. ја вам пскрено велим да ћу се обрадоватп и ја кад ви снђете са клипера. не гледајућп на то што вас веома поштујем. — А вн због чега, Пване ИвановићуУ — упита путнпца смешкајућп се. — Зар не впдите, Веро Сергијевна? Знам да врло лепо све видите шта се сад на клиперу чпнп. Док ви, госпо, не бејасте, ми живљасмо врло мнрно н спокојно, сва нам брига беше служба, а садУ... Све друг на друга режи... Сви су вбог вас поманпталп н у неку руку побеснелн... — А зар сам ја томе крпва, Иване ИванићуУ Мени се чини да нисам нпкоме дала иовода... Ннсам знала да су поморци тако заљубљнви, — додаде тужно путннца. — Ннсте вн баш нимало криви, ако се не би сматрало кривпцом то што вас је господ Бог тако лепу створио. Опростпте, Веро Сергијевна: мени као старцу то је слободно рећп — настављаше старп штурман отачаскилг гласом пазећи с<* да не гледа у бело, свеже лице путничино. — Више ннкад ни за живу главу нећу путовати ратним бродом, — рече она. — II не треба... Ја нпкад не бих примио путницу особито тако умиљату као што сте вн... А сиромах Цветков нешто је опет затужио... Бојати се да не учини какву глупост! Опаметнте га, Веро Сергијевна. Он ће вас послушати. — Какву глупост! — проговори путница гласом у ком се огледало страховање. — А ко ће знати. Од тог манитаља човек се може свему надатн. Можда ће му се прохтети да побегне с вама н онда збогом службо. Жао ће ми га бити. Младић је врло добар, срце злато, а и официр ваљан... .Ја га јако волпм... Једна је само невоља, — осмехну се „дедо,“ — кад се заљуби море му је испрва до колена. Просто постаје очајник... Вп га, молим вас, стпшајте... Кад отпутујете, он ће се повратити... Повратљнв је! I