Delo

II V Т Н II Ц Л 68 Повратљив! — протеже некако досадно путнпца. Наравно, овај ће га дрхат брзо проћи. Хвала вам, мнли дедо, што сте ме опоменули. Побринућу се да му ту лудост избијем пз главе. — Само му сад нп речп не говорнте, јер ће без обзира побећи за вама. Редак је лудак, а тврдоглав као ждребац. XII И ове недеље иоихао је по обичају старијп официр да позове путнпцу на ручак у офицпрски салон. Свакоме је пала у очн нека особита величанственост, која се огледала и на лицу и у целом крутуљивом, маленом, незграпном расту Степана Димнтрнјевића. Био је у празничном оделу, у впцмундиру с орденом Станпслава на врату и Аном на прсима, сав сјајан као бронзанп топ. Ћелу је брижљнво зачешљао, ретку косл' напомадно, бркове намазао п уфитиљио, сав се намирпсао. Видн се да баш нн мало није жалпо мнрнса. Пошто га је прнјавио Чижнков, он уфе величанствено у кабпну путннчину и после поздрава и руковања седе на канабе п поче: — У име целог официрског салона долазим вам, Веро Сергијевна, најпокорније вас замолити да нам учините част и нзволнте примитн наш позив за данашњи ручак. Надамо се да ћете нас усрећитн вашом посетом, је ли истина? додаде Степан Димитријевић и стаде упредатп брк, погледајући путннцу, победничкнм оком допадљивог човека. Путница љубазно захвали и обећа доћи на ручак. До сад је Степан Днмитријевић после сваког оваког позива и две три изговорене речи обичаја ради, одмах одлазио али овога пута то не учини, него се комотније намести на канабету, испупчи прси и после мале почивке заокупи: — Авај! Ово је последња њедеља коју ћемо провести с вама на клиперу, божанствена Веро Сергијевна. Још само три дана, па ће клнпер осиротети, чим спустп котву у Хонхонгу. Не жалите што нас остављате? Не жалите никога?