Delo

Д Е л 0 46*2 рођеми мачин. Кроз овешгалу , меуаотребљиву мудрост код ње се аојављивала струја здравога разума.н Само ее ,.страгиила иомало (новине) II узнемирено је тражила да је аоткреаи примерпма* н т. д. Сав смпсао њена карактера је у том да је ооа старпца крепка, моћна, упорна, не воли да аоаугита, и ако у себн прпзнаје да јој унук. Рајскп често нма право. Но она му велп и тада да ћутп , јер је млад, каже, да може иротивити се бабушци. Она волп да јој се сви покоравају н Марта јој је најмплија, јер Ке је увек слушати. Тај мотив о послушностн провлачп се у њену карактеру кроза цео роман. На Вјеру се љути што се она удаљава, једва слуша њене савете, и из невоље, стежући срце, даје јој неку слободу. П свакога и све у кући она мотрп бодрим оком, с једнога прозора гледа своје село, поља. с другога врт, градину и одељење за млађе. Нншта се неће мрднутн у селу без њена питања, воље н знања. Она господари и у пољу, н у жнтннцама; према сељацпма и целом граду држи •се охо.10 и заповедничкп. Због тнх и других црта, све у истом тону н духу, налазпли су да је старичпн иортрег тиаичам. Но зашто је тииичан п на што напомнње ? Ја вндим у њему неигго блиско н нознато не само менп но свнма пама. Ја сам цртао руско старо добро женскиње, илп руске старе женске старог доброга времена колекгпвно, не мислећи јамачно нп о каквој иаралели, но се она ннстннктпвно стварала у мојој глави , и кад сам ја већ свршпо сллку, огледао је, — менп су се, на крају књиге, отеле носледње речи којима сам и завршио роман. „Иза њега (Рајског кад је бно у Италији) ненрестано су биле и ватрено га к себи звале три личностп: његова Вјера, његова Марта н бабушка, а за њима је била и још снажније га од њпх привлачпла к себи друга исполинска ЛИЧНОСТ, друга велика бабушка — Русија !“ Ево шта се огледало, илп ако сам слаб уметник н нисам савладао лица, то бар ево шта се хтело да огледа у мојој старици као што се сунце огледа у капп воде: старп, консервативан рускп живот ! Зар нпсу живела с/гара наша поколења, н старнјн представници тпх иоколеља, госнодарн и управници нашпх судбпна, нли , боље рсћн, зар нису спавалн под заклоном старе мудрости, хранећн се аредањима. и ако «С\' признавалн у себи (као бабугика у сноровима с унуком) да треба жнветн друкчнје. иаак су се бојали, узнемиривали као она, н бежали у страху од свега мовога, затварајући очп и, када није бпло могућно побећн , нерадо су ноиушталп. п тада су се кроз овешталу, неуаотребљиву мудрост аробијале свеже руске снаге здравога разума. Зар мн ннсмо преживелн ова колебања, овај страх и неспокојство •органпзма што се тек будн, докле нам свемоћно нека тако буде није по-