Delo

ЕМПЛИЈО КА.СТЕЛАР 469 Носле маршал Мартпнец Кампос н Каповас дел Кастило побунише војску, и она прогласн Алфонзи XII (сина Изабелина) за краља. 14. јануара 1875. уђе у Мадрид новп краљ. Од то доба Кастелар као републпканац — верав до гроба својпм уверењпма — п нпје могао друкчије учествоватп у јавном полптпчком животу до као народнп избраник у парламенту. Његов сјајан беседннчки таленат — јер је Кастелар можда највећи говорнпк XIX века — импозантност његова духа, челичност карактера, умереност погледа, симпатичност његове појаве у опште, позната ученост и жарки патриотпзам накнађивалп су што му је поље акције у монархпској земљи одузимало, те је он поштован н слушан био п од присталица и од протпвника; што је као велики спн те земље и засдуживао. Не могући се борити протпву монархије — јер је значило узалуд боритн се за Форму владавпне за коју његов народ нпје био дорастао — он ипак није бпо неверан својнм припцнпима п неконзеквентан према својој прошлости. Изнад монархије гледао је Кастелар своју отаџбпну Шпаннју, која му је бнла мнлнја од свију доктринскнх погледа, одсвију Формп владавпна. Његови политичкп погледи беху му не циљ но средство да усрећн своју несрећну отаџбину. Он нпје помагао а није ни одмагао монархији која је многе демократске принцнне усвојнла! А кад год су бнли у питању ннгереси не његових доктрина и монархије, већ интереси отаџбнне чуо се моћап глас Кастеларов. Тражпти спаса н излаза у демократским установама, раскрстнти с голиким исторнскпм предрасудама које притнскују дух шпанског народа — то је оно што .је битно у погледима н раду Кастеларову. То је пак оно што га чннп модернпјпм од огромне већине шпанских државника, — јер су код њега речи и и дела бнли једно, а не две крајности које се искључују. То је и исторнеки значај Кастеларов — као патриоте и државннка.